Lični ugljenični otisak najbogatijih ljudi u društvu uveliko je potcenjen, kako od samih bogatih, tako i od onih sa srednjim i nižim prihodima, bez obzira iz koje zemlje dolaze. Istovremeno, i bogati i siromašni drastično precenjuju ugljenični otisak najsiromašnijih ljudi.
Međunarodna grupa istraživača, na čelu sa Poslovnom školom u Kopenhagenu, Univerzitetom u Bazelu i Univerzitetom u Kembridžu, anketirala je 4.000 ljudi iz Danske, Indije, Nigerije i Sjedinjenih Država o nejednakosti u ličnim ugljeničnim otiscima – ukupnoj količini proizvedenih gasova staklene bašte. aktivnostima neke osobe—unutar sopstvene zemlje.
Iako je dobro poznato da postoji veliki jaz između ugljičnog otiska najbogatijih i najsiromašnijih u društvu, nije jasno da li su pojedinci bili svjesni ove nejednakosti. Četiri zemlje izabrane za istraživanje su različite u smislu bogatstva, načina života i kulture. Učesnici ankete su se takođe razlikovali po ličnim prihodima, pri čemu polovina učesnika pripada 10% najvećih prihoda u svojoj zemlji.
Ogromna većina učesnika u četiri zemlje precenila je prosečan lični karbonski otisak 50% najsiromašnijih i potcenila one od 10% i 1% najbogatijih.
Međutim, veća je verovatnoća da će učesnici iz prvih 10% podržati određene klimatske politike, kao što je povećanje cene električne energije tokom vršnih perioda, oporezivanje potrošnje crvenog mesa ili subvencionisanje tehnologija uklanjanja ugljen-dioksida kao što su hvatanje i skladištenje ugljenika.
Istraživači kažu da ovo može odražavati generalno viši nivo obrazovanja među onima koji zarađuju, veću sposobnost da apsorbuju politike zasnovane na cenama ili jaču preferenciju za tehnološka rešenja za klimatsku krizu. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature Climate Change.
Iako se koncept ličnog ugljeničnog ili ekološkog otiska koristi više od 40 godina, postao je široko popularan sredinom 2000-ih, kada je kompanija za fosilna goriva BP pokrenula veliku reklamnu kampanju podstičući ljude da odrede i smanje svoj lični ugljenični otisak.
„Definitivno postoje grupe koje bi htele da prebace odgovornost za smanjenje emisije ugljenika sa korporacija i na pojedince, što je problematično“, rekao je koautor dr Ramit Debnat, docent i Cambridge Zero Fellov na Univerzitetu u Kembridžu . „Međutim, lični otisci ugljenika mogu ilustrovati duboku nejednakost unutar i između zemalja i pomoći ljudima da identifikuju kako da žive na način koji je prihvatljiviji za klimu.“
Prethodna istraživanja su pokazala široko rasprostranjene pogrešne percepcije o tome kako određena ponašanja potrošača utiču na karbonski otisak pojedinca. Na primer, recikliranje, gašenje svetla pri izlasku iz sobe i izbegavanje plastične ambalaže su ponašanja sa nižim uticajem koja su precenjena u smislu toga koliko mogu da smanje nečiji ugljenični otisak. S druge strane, uticaj ponašanja kao što je potrošnja crvenog mesa, grejanje i hlađenje domova i putovanje avionom se često potcenjuje.
Međutim, postoji ograničeno istraživanje o tome da li se ove pogrešne percepcije proširuju na percepciju ljudi o sastavu i skali ličnih ugljeničnih otisaka i njihovoj sposobnosti da prave poređenja između različitih grupa.
Četiri zemlje odabrane za istraživanje (Danska, Indija, Nigerija i SAD) izabrane su zbog njihovih različitih emisija ugljenika po glavi stanovnika i njihovog nivoa ekonomske nejednakosti. Unutar svake zemlje, anketirano je oko 1.000 učesnika, pri čemu je polovina svake grupe učesnika iz prvih 10% njihove zemlje, a druga polovina iz najnižih 90%.
Od učesnika je zatraženo da procene prosečni lični otisak ugljenika koji je specifičan za tri grupe prihoda (najnižih 50%, gornjih 10% i najviših 1% prihoda) u njihovoj zemlji. Većina učesnika je precenila prosečni lični otisak ugljenika za donjih 50% prihoda i potcenila prosečne otiske za prvih 10% i gornjih 1% prihoda.
„Ove zemlje su veoma različite, ali otkrili smo da su bogati prilično slični gde god da idete, a njihove brige su različite od ostatka društva“, rekla je Debnat.
Istraživači su takođe razmotrili da li su ideje ljudi o nejednakosti ugljičnog otiska povezane sa njihovom podrškom različitim klimatskim politikama. Otkrili su da danski i nigerijski učesnici koji su potcenili nejednakost ugljičnog otiska generalno manje podržavaju klimatske politike. Takođe su otkrili da su indijski učesnici iz prvih 10% generalno više podržavali klimatske politike, što potencijalno odražava njihovo visoko obrazovanje i veće resurse.
„Siromašniji ljudi imaju neposrednije brige, kao što je kako će plaćati kiriju ili izdržavati svoje porodice“, rekao je prvi autor dr Kristian Steensen Nielsen sa poslovne škole u Kopenhagenu. „Ali u svim prihodovnim grupama, ljudi žele stvarna rešenja za klimatsku krizu, bilo da su ona regulatorna ili tehnološka. Međutim, ljudi sa najvećim ugljičnim otiscima snose najveću odgovornost za promenu svog životnog stila i smanjenje njihovog otiska.“
Nakon saznanja o stvarnoj nejednakosti ugljičnog otiska, većina učesnika je smatrala da je to pomalo nepravedno, a oni u Danskoj i Sjedinjenim Državama to smatraju najnepravednijim. Međutim, ljudi iz prvih 10% generalno smatraju da je nejednakost pravednija od opšte populacije, osim u Indiji. „To bi moglo biti zato što pokušavaju da opravdaju svoje veće emisije ugljenika“, rekao je Debnat.
Istraživači kažu da je potrebno više rada na utvrđivanju najboljih načina za promovisanje pravičnosti i pravde u klimatskim akcijama u različitim zemljama, kulturama i zajednicama.
„Zbog njihovog većeg finansijskog i političkog uticaja, većina klimatskih politika odražava interese najbogatijih u društvu i retko uključuje fundamentalne promene njihovog načina života ili društvenog statusa“, rekla je Debnat.
„Veća svest i diskusija o postojećoj nejednakosti u ličnim ugljeničnim otiscima mogu pomoći u stvaranju političkog pritiska za rešavanje ovih nejednakosti i razvoj klimatskih rešenja koja rade za sve“, rekao je Nilsen.
