Međunarodni tim istraživača kvantifikovao je potencijal „ekonomije vodonika“ u prelasku na održivu budućnost. U studiji objavljenoj u časopisu Nature Communications, istraživači su analizirali različite puteve energetske tranzicije do 2050. godine, sa fokusom na Evropu.
Zaključci studije ukazuju na to da će elektrifikacija, zasnovana na obnovljivim izvorima energije, biti dominantan način dekarbonizacije većine sektora ekonomije, sa prosečnim učešćem od 60% u konačnoj potrošnji energije. Nasuprot tome, direktna upotreba vodonika, iako korisna, dostizaće najviše 10%.
„Vodonična ekonomija često se predstavlja kao ultimativno rešenje za klimatske promene, ali naša istraživanja pokazuju da će elektrifikacija biti efikasniji put“, istakao je prof. Bob Hob Van Der Zvaan, jedan od autora studije. „Međutim, vodonik će igrati ključnu ulogu u određenim sektorima, poput teške industrije i transporta, gde elektrifikacija nije praktična.“
Iako će vodonik činiti samo mali deo ukupne potrošnje energije, njegova upotreba u ključnim sektorima može doprineti ostvarivanju ciljeva nulte emisije ugljenika. Na primer, vodonik može igrati značajnu ulogu u:
- Industriji čelika i hemijskoj industriji, gde može zameniti fosilna goriva u procesima visoke temperature.
- Avio-saobraćaju, gde može poslužiti kao osnova za proizvodnju sintetičkog kerozina.
- Skladištenju energije, gde može funkcionisati kao tampon za nestabilnu proizvodnju iz obnovljivih izvora.
Jedan od ključnih izazova energetske tranzicije jeste tzv. „spajanje sektora“. Istraživači su istakli kako će ranije nezavisni sektori postati sve više međuzavisni. Na primer, vlasnici kuća sa solarnim panelima na krovovima sve češće će koristiti tu energiju za punjenje svojih električnih vozila, dok će industrija i elektroprivreda postati dublje povezane.
„Moramo modelirati ove nove međuzavisnosti kako bismo dobili preciznije prognoze i bolje planirali energetske politike,“ kaže Van Der Zvaan.
Istraživači ECEMF projekta (European Climate and Energy Modelling Forum) nastaviće sa razvojem modela kako bi dodatno precizirali ulogu vodonika u budućoj ekonomiji.
„Iako trenutno procenjujemo da će vodonik činiti 6-10% konačne potrošnje energije, kada uključimo sekundarne primene, poput proizvodnje sintetičkih goriva i industrijske dekarbonizacije, taj udeo bi mogao biti dvostruko veći,“ zaključuje Van Der Zvaan.
Ostaje pitanje kako će se vodonik razvijati u praksi. Iako možda neće postati dominantno gorivo budućnosti, njegova strateška uloga u teškim sektorima čini ga neizostavnim delom energetske tranzicije.
