Novo istraživanje iz SAD otkrilo je fascinantno ponašanje crnih baštenskih mrava (Lasius niger), gde kraljice pribegavaju takozvanom „higijenskom kanibalizmu“ kako bi zaštitile sebe i svoju koloniju od opasnih infekcija. Ovaj fenomen pomaže maticama da se izbore sa zaraznim bolestima koje bi mogle ozbiljno ugroziti opstanak njihovih potomaka.
Studija, objavljena u prestižnom časopisu Current Biology, detaljno objašnjava kako kraljice, koje same započinju kolonije, jedu svoje zaražene larve kako bi sprečile širenje patogena u gnezdu. U eksperimentima, istraživači su pokazali da matice crnih mrava konzumiraju čak 92% zaraženih larvi, čime dramatično smanjuju rizik od infekcije unutar kolonije. Ova strategija ne samo da sprečava širenje bolesti već omogućava kraljicama da sačuvaju energiju i resurse, koji su neophodni za dalju reprodukciju.
U ovom procesu, kraljice prepoznaju znakove bolesti kod larvi koje još uvek nisu zarazne za ostatak kolonije. One zatim preduzimaju brzu akciju, žvaćući i gutajući zaražene jedinke pre nego što infekcija stigne do stadijuma koji bi mogao ugroziti ceo rasadnik. Ovakvo ponašanje je naročito važno u ranoj fazi razvoja kolonije, kada matica sama brine o larvama i nema radnike koji bi mogli da pomognu u čišćenju ili zaštiti gnezda.
Istraživači veruju da ovaj čin ima dvostruku svrhu. Prvo, matice na ovaj način smanjuju rizik od širenja zaraze u zatvorenom prostoru gnezda, što je ključno za opstanak kraljice i njenih zdravih potomaka. Drugo, recikliranjem zaraženih larvi, matice obezbeđuju sebi neophodnu energiju za buduću proizvodnju novih jaja. Biolog Flin Bizel sa Univerziteta u Oksfordu, jedan od autora studije, objašnjava da su matice, kada započinju koloniju, često iscrpljene i gladuju dok ne odgoje prve radnike. Konzumiranjem zaraženih larvi, one dobijaju vitalne resurse bez nepotrebnog trošenja energije.
„Kraljice koje jedu svoje zaražene larve mogu sledeći put položiti 55% više jaja, što im daje veće šanse za uspeh u osnivanju kolonije“, kaže Bizel. Ova praksa je adaptivni mehanizam preživljavanja koji omogućava maticama da osiguraju opstanak kolonije, čak i u nepovoljnim uslovima.
Još jedan zanimljiv aspekt ove studije jeste činjenica da gljivični patogeni, koji izazivaju infekciju kod larvi, nemaju značajan uticaj na kraljice. Istraživači sumnjaju da mravi imaju prirodnu otpornost na te patogene, verovatno zahvaljujući posebnoj žlezdi koja proizvodi antimikrobni otrov. Bizel i njegov kolega Kristofer Pul posmatrali su kraljice kako pre nego što pojedu zaražene larve čiste ovu žlezdu na svom stomaku, gutajući otrov koji verovatno neutrališe patogen u njihovom crevu.
Ipak, kada je infekcija već uznapredovala i larve počnu da razvijaju zarazne spore, matice više ne jedu larve. Umesto toga, one prskaju leševe antimikrobnim otrovom. Iako ova taktika pomaže u dezinfekciji gnezda, istraživači su otkrili da matice u 80% slučajeva umiru kada dođu u kontakt sa sporama, što naglašava koliko je važno da matica reaguje pre nego što infekcija dostigne ovaj stadijum.
Nalazi ove studije pružaju uvid u to kako su mravi razvili specifične mehanizme za borbu protiv bolesti. Ova ekstremna forma majčinske brige, koja uključuje kanibalizam zaraženih larvi, osigurava dugoročni opstanak kolonije. Iako se može činiti okrutnim, ovakvo ponašanje je evolutivno prilagođeno kako bi se obezbedila efikasna zaštita zajednice, posebno u kritičnim fazama razvoja kolonije.
Studija naglašava koliko su strategije preživljavanja u prirodi sofisticirane i kako čak i naizgled surove taktike mogu biti vitalne za dugoročnu dobrobit vrste.
