Emiliano Bruner i Tim Schuurman, iz Paleoneurobiologi of Hominins Group u Centro Nacional de Investigacion sobre la Evolucion Humana (CENIEH), upravo su objavili rad u Časopisu anatomije u kojem proučavaju prostorne odnose između ljudskog mozga i lobanje koristeći analiza mreže.
Ovaj metod nam omogućava da kvantifikujemo ulogu svakog anatomskog elementa u smislu njegove pozicije i kontakta sa drugima, nudeći model koji nam kaže koji regioni doživljavaju evolucione veze, ili veze rasta i razvoja, zahvaljujući uticaju obližnjih elemenata.
Među elementima lobanje, ispostavlja se da ima najkomplikovaniju ravnotežu sfenoidna kost, dok je među elementima mozga parahipokampalni girus onaj koji predstavlja najsloženije prostorne odnose. Etmoidne kosti su potvrđene kao ključni element lica i cingularni girus kao most između prednjeg i zadnjeg regiona, dok se ispostavlja da je parijetalna kost podvrgnuta dejstvu više elemenata kore velikog mozga.
„Ovi modeli su zanimljivi u anatomiji jer omogućavaju da se razjasni gde lobanja oblikuje mozak i gde mozak oblikuje lobanju, i sa evolucione i iz razvojne perspektive“, navodi Bruner.
Mrežna analiza se koristi u mnogim oblastima istraživanja, au neurobiologiji se uglavnom koristi za istraživanje cerebralnih veza. Njegova upotreba u anatomiji za istraživanje prostornih odnosa je prilično nedavno.
Paleoneurološka grupa je objavila druge analize primenjujući isti metod na elemente moždane kore, na citoarhitektonske Brodmannove mape, na kompletan model mozga i na različite blokove koji čine njegov prostorni sklop.
