Hvatanje slepih miševa je težak zadatak — oni su mali, lete i stapaju se u noć kada izađu napolje nakon mraka. To može učiniti proučavanje ovih sisara izazovnim, uprkos njihovoj sveprisutnosti: slepi miševi se nalaze u skoro svakom delu planete osim na najekstremnije toploj i hladnoj, i oni su širom Arizone.
Naučnici, uključujući Fejt Voker, vanrednu profesorku istraživanja na Školi za šumarstvo, traže druge načine da lociraju koji slepi miševi gde žive, kako migriraju i gde su bili. Nedavni napori u ovom radu doveli su ih do izvlačenja DNK direktno iz vazduha i praćenja slepih miševa kroz životnu sredinu ili eDNK.
„Snimanje eDNK je često poželjnije od drugih metoda prikupljanja DNK jer je slepe miševe izuzetno teško proučavati“, rekla je ona. „Možemo da prikupimo DNK kada koristimo mreže za hvatanje slepih miševa, ali lepa stvar u vezi sa eDNK je što je manje stresna za slepe miševe i što je jeftinija jer ne morate da podržavate veliki terenski tim. Dalje, može takođe daju uzbudljive rezultate hvatanjem DNK iznenađujućih, retkih ili ugroženih vrsta.“
U teoriji, ideja je jednostavna. Naučnici hvataju eDNK pomoću vazdušnih filtera. To su aktivni filteri postavljeni preko ventilatora na baterije koji gura vazduh kroz filtere. Takođe eksperimentišu sa pasivnim filterima, koji nemaju ventilator i oslanjaju se na redovno kretanje vazduha za kretanje vazduha kroz filter.
Da bi testirali filtere, Vokerovi saradnici sa Univerziteta Jork u Kanadi postavili su ove pasivne filtere u prašumu u Belizeu. Prvi deo testa je uspeo; snimljeni materijal poslat Vokeru na analizu pokazao je eDNK pet vrsta slepih miševa. Takođe je pokupio DNK za ptice, gekone i domaće životinje, što nije bilo iznenađujuće na njegovom licu; priroda ove metode prikupljanja znači da će različiti DNK ući u filtere.
Razdvajanje različite životinjske DNK nije izazov, ali raznolikost DNK koja je na raspolaganju jeste pokrenula pitanja. Na primer, rekao je Voker, pronašli su DNK afričkog slepog miša, hiljadama milja od mesta gde bi životinja bila. Za to postoji jednostavno objašnjenje – jedan od istraživača je proučavao slepe miševe u Africi pre nego što ih je proučavao u Belizeu. Buduće testiranje će morati da uzme u obzir osetljivost testova i način na koji naučnici mogu da izbegnu kontaminaciju.
Takođe ne odgovara na svako pitanje. Tim zna da su određene vrste slepih miševa testirane u regionu. Ne znaju koliko je slepih miševa bilo, koliko su ostali, da li su imali sindrom belog nosa ili koliko je slepih miševa bilo u regionu. I nemoguće je generalizovati među slepim miševima – različite vrste rade potpuno različite stvari. eDNK nudi samo nagoveštaje o tome gde su slepi miševi, ili bar gde su bili. Ali to je dobar početak ne samo u razumevanju slepih miševa, već iu zaštiti njih i njihovih ekosistema.
„Iskorištavanje DNK u vazduhu omogućiće nam da odredimo biodiverzitet, uključujući i onu slepih miševa, u različitim staništima“, rekao je Voker. „Pošto na biodiverzitet negativno utiču stvari kao što su gubitak staništa i fragmentacija, neophodno je znati šta je prisutno kako bismo znali koja područja da pokušamo da zaštitimo.“