Ljudsko pamćenje je fundamentalno za sve što radimo. Od sećanja na lice novog poznanika do pronalaženja mobilnog telefona koji ste upravo ostavili na stolu, nečija „vizuelna radna memorija“ — osnovni kognitivni sistem koji zadržava vizuelne informacije u aktivnom stanju tokom kratkog vremenskog perioda — igra vitalnu ulogu uloga.
Prethodni rad je otkrio da je kapacitet vizuelne radne memorije u dobroj korelaciji sa drugim važnim kognitivnim sposobnostima kao što su akademske performanse i sa fluidnom inteligencijom, koja uključuje opšte rezonovanje i rešavanje problema, tako da je razumevanje njenih granica sastavni deo razumevanja kako ljudska kognicija funkcioniše.
U prošlosti, teorije su predlagale da je kapacitet pojedinca za vizuelnu radnu memoriju fiksiran, ali nova studija koju je vodila Dartmouth otkriva da se više vizuelnih informacija može zadržati kada su stimulansi značajni, što pokazuje da je kapacitet vizuelne radne memorije fleksibilan. Rezultati su objavljeni u Psichological Science.
„Naši nalazi uglavnom sugerišu da bi kapacitet vizuelne radne memorije mogao biti kontinuiraniji i fleksibilniji nego što smo mislili“, kaže glavni autor Jong Hoon Čung, dr. student kognitivne neuronauke i član Laboratorije za percepciju, pažnju i pamćenje u Dartmouthu.
U jednom od eksperimenata, učesnicima su predstavljene slike četiri različita obojena predmeta na jednom ekranu računara i upućene su da zapamte boje što bolje mogu. Prikazani su im prepoznatljivi objekti u „smislenom“ stanju, a šifrovane verzije objekata u „besmislenom“ stanju.
Zatim im je predstavljen prazan ekran računara. Zatim su pogledali sliku jednog od objekata ili šifrovane verzije objekata u dve različite boje i dobili su zadatak da identifikuju koju boju su upravo videli. Učesnici nikada nisu pitani o identitetu objekta, već samo o boji. Zadatak je bio „Koju boju si video?“ ne „Da li ste videli čajnik?“ Učesnicima su zatim predstavljene stotine objekata, kao i kodirani objekti, oba u nasumične boje, i testirani su na njihovu memoriju boja.
Kroz seriju od pet eksperimenata, istraživači su testirali sposobnost učesnika da pamte boje prepoznatljivih predmeta iz stvarnog sveta, kao što je čajnik u odnosu na neprepoznatljivu verziju objekta. Tim je koristio algoritam koji su razvili drugi istraživači da pretvori poznati objekat u kodiran, apstraktan oblik koji je sličan vizuelnoj složenosti.
Originalnim objektima i kodiranim objektima su zatim dodeljene nasumične boje iz kruga boja od 360 stepeni. Ideja je bila da bi ranija vizuelna obrada mozga bila slična i na netaknutim i na kodiranim objektima, a da bi posmatrači bili neprepoznatljivi. Tako bi se kodiranjem objekta uklonila smisaonost stimulusa.
Istraživači su izračunali koliko dobro su učesnici mogli da zapamte boje stimulusa u smislenim nasuprot besmislenim uslovima.
„Naši rezultati pokazuju da je pamćenje učesnika za boju bilo bolje kada su imali smislen kontekst“, kaže Chung. „Na primer, ljudi bi mogli bolje da upamte plavu boju kada je bila deo plavog čajnika nego isprepletenog plavog oblika jakne. Kada se boje vide kao deo nečeg značajnog, veća je verovatnoća da ćete se setiti te boje“, kaže Chung .
Ostali eksperimenti u studiji bili su slični i služili su kao kontrole za testiranje da li bi memorija boja bila bolja sa prepoznatljivim objektima, što se pokazalo tačnim u celoj studiji. Kontrole su uključivale korišćenje naopako okrenutih stimulansa umesto kodiranih objekata ili dodavanje verbalnog zadatka povrh vizuelnog zadatka da bi se isključila mogućnost da je pamćenje boja stimulusa bilo posledica verbalizacije onoga što je viđeno ili dodavanja prostornog znaka pri pronalaženju.
„Prethodno istraživanje je pokazalo da je prostor jedan od najjačih znakova koje naš sistem vizuelne radne memorije koristi, jer je nekako uklopljen u naše vizuelne reprezentacije, pa smo takođe bili zainteresovani da ispitamo da li će efekat smislenosti ostati kada učesnici mogu koristite prostorne lokacije za pronalaženje boja“, kaže viši autor Viola Stormer, docent za psihologiju i nauke o mozgu, i glavni istraživač Laboratorije za percepciju, pažnju i pamćenje u Dartmouthu.
„Ono što smo otkrili je da su učesnici nastavili bolje da pamte boje kada su bili deo predmeta iz stvarnog sveta i da se nisu oslanjali samo na prostorne lokacije gde je objekat viđen.“
„Naša studija pokazuje da ovo semantičko značenje višeg nivoa, koje se oslanja na dugotrajno skladištenje opšteg znanja ili u ovom slučaju na prepoznavanje objekta, može pomoći da se napravi karakteristika stvarno niskog nivoa koja sama po sebi nema smisla, kao što je boja. , smisleno“, kaže Stormer. „Kada se relativno apstraktne informacije kombinuju sa konceptualnim znanjem koje ljudi već imaju, to može poboljšati nečiju sposobnost da bolje zadrži ove nove informacije.
„Mnoge mere radne memorije se koriste kao dijagnostički alati u kliničkim okruženjima kako bi se identifikovali deficiti u pamćenju, ali su zasnovane na pretpostavci da postoji fiksni kapacitet za ovu vrstu memorije“, kaže Chung. „Dakle, način na koji testiramo u tim oblastima možda neće nužno biti toliko tačan kao što smo prvobitno mislili. Možda je vreme da se ponovo razmisli o metodologiji testiranja kako bismo dobili precizniju meru ljudske memorije“, kaže Chung.
„Pored kliničkog okruženja, naši nalazi mogu takođe imati implikacije na to kako sistemi veštačke inteligencije modeliraju i manipulišu ljudskim ponašanjem, jer je poznato da je kapacitet radne memorije povezan sa opštim kapacitetom ljudske spoznaje.
Istraživanje se zasniva na Stormerovim ranijim koautorskim radovima, koji su otkrili da je sposobnost pamćenja objekata iz stvarnog sveta jača od pamćenja apstraktnih objekata.
Tim planira da istraži osnovne mehanizme vizuelne radne memorije koristeći elektroencefalogram (EEG) i fMRI tehnologije kako bi bolje razumeo kako mozak reaguje na vizuelni kontekst boja.
