Kada razgovarate jedni s drugima, većina komunikacije se odvija neverbalno — kroz držanje tela, pokrete rukama i očima. Naš pogled tokom razgovora, dakle, otkriva obilje informacija o našoj pažnji, nameri ili psihološkim stanjima. Ali, ostaje malo naučnih saznanja o informacijama koje ljudske oči prenose u interakcijama — da li je dovoljno gledati u lica drugih ili naša komunikacija zahteva kontakt oči u oči?
Istraživači sa Univerziteta McGill i Universite du Kuebec a Montreal (UKAM) proučavali su prevalenciju kontakta očima tako što su snimali ponašanje gledanja u oči u dijadnim interakcijama licem u lice i otkrili da iako se kontakt oči u oči retko dešava, on je važan poruke koje su od vitalnog značaja za kasnije uspešno društveno ponašanje.
Učesnici studije, koji se prethodno nisu poznavali, bili su upareni i predstavljen im je zamišljeni scenario preživljavanja koji je zahtevao da parovi rangiraju listu predmeta prema njihovoj korisnosti za preživljavanje, sve dok nose mobilne naočare za praćenje očiju. Istraživači su analizirali koliko često su učesnici gledali jedni druge u regione očiju i usta.
Istraživači su takođe testirali svakog učesnika pojedinačno za praćenje pogleda i povezali su rasprostranjenost različitih tipova međusobnog pogleda tokom interakcije (tj., oči u oči naspram oči u usta) sa tendencijom da prate pogled svog partnera.
„Otkrili smo da su učesnici proveli samo oko 12% vremena razgovora u interaktivnom gledanju, što znači da su istovremeno gledali u lica jedno drugom samo 12% trajanja interakcije“, objašnjava Florens Majrand, dr. student Laboratorije za pažnju i socijalnu kogniciju (direktor prof. Jelena Ristić sa odseka za psihologiju McGill) i glavni autor studije. „Još iznenađujuće, u okviru tih interakcija, učesnici su bili uključeni u međusobni kontakt oči u oči samo 3,5% vremena.
Tokom interakcije, učesnici su više skrenuli pogled nego u lica svog partnera. Kada su se gledali u lica, podjednako su često gledali u usta i oko očiju i provodili malo vremena u međusobnom kontaktu oči u oči. Međutim, vreme provedeno gledajući jedno drugom u oči predviđalo je naknadno praćenje pogleda. Drugim rečima, parovi koji su se gledali direktno u oči imali su veću verovatnoću da će posle toga pratiti pogled svog partnera.
„Ova studija je jedna od prvih koja pokazuje prevalenciju gledanja oči u oči tokom interakcija u stvarnom životu. Otkrili smo da je, iznenađujuće, direktan kontakt oči u oči bio prilično redak tokom interakcija, ali da je značajan za socijalna dinamika. Vreme u kojem smo uključeni u kontakt oči u oči, čak i na nekoliko sekundi, čini se da je važan prediktivni faktor za naknadno društveno ponašanje“, zaključuje Mairand.
Ovaj rad otvara nekoliko obećavajućih puteva za buduća istraživanja, u rasponu od istraživanja sadržaja društvenih poruka koje se prenose pogledom do istraživanja varijabilnosti angažovanja oči u oči sa promenama u interaktivnom kontekstu i razumevanjem da li količina i sadržaj govora utiču na obrasce pogleda. tokom interakcija
