Oluje i drugi ekstremni vremenski događaji nisu podjednako podeljeni između dve polovine našeg sveta. Južna hemisfera je otprilike 24 odsto olujnija od severne, u stvari, iz razloga koji do sada nisu bili toliko jasni.
Nova studija koja detaljno razmatra globalne obrasce oluja identifikuje visine planinskih lanaca i cirkulaciju energije oko okeana kao dva primarna faktora u određivanju načina na koji se oluje razvijaju iznad i ispod ekvatora.
Da bi došli do svojih zaključaka, tim istraživača sa Univerziteta u Čikagu i Univerziteta u Vašingtonu vodio je seriju modifikovanih klimatskih modela, posmatrajući kako promenljive varijable kao što su topografija i okeanske struje imaju uticaj na broj stvorenih oluja.
„Zemlju ne možete staviti u teglu, pa umesto toga koristimo klimatske modele izgrađene na zakonima fizike i sprovodimo eksperimente da bismo testirali naše hipoteze“, kaže klimatski naučnik sa Univerziteta u Čikagu Tifani Šo.
Istraživači su menjali jedan po jedan deo svojih klimatskih modela. Kada su sravnili kopnene mase severne i južne hemisfere, polovina razlike u oluji je nestala.
Zatim koče veliku globalnu „transportnu traku“ okeanske struje, koja nastaje kada se topla voda ohladi i ponire na Arktiku, teče na jug i uzdiže se uzdizanjem vetra na Antarktiku. Dodato sravnjenju svetskih planina, ovaj gubitak u prenosu energije doveo je nivoe oluja u dve hemisfere u jednu liniju.
Štaviše, satelitska posmatranja su pokazala da se učestalost oluja povećava na južnoj hemisferi od 1980-ih, dok je na severnoj hemisferi ostala uglavnom nepromenjena.
To je verovatno zbog promena struja izazvanih promenama u atmosferi i temperaturama okeana. Ove promene se dešavaju širom sveta, ali na severu su izbalansirane gubitkom morskog leda i snega i povećanom apsorpcijom sunčeve svetlosti.
„Predviđa se da će južna hemisfera postati olujnija, dok su promene oluje na severnoj hemisferi prigušene zbog natezanja konopca između tropskih i polarnih klimatskih promena“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.
Tek nakon Drugog svetskog rata naučnici su preuzeli izazov praćenja vremena i klime širom sveta – iako su mornari, naravno, dugo vremena poznavali različite uslove na svakoj hemisferi.
Sa dolaskom velikih satelitskih snimaka u realnom vremenu početkom 1980-ih, istraživači su mogli da steknu mnoštvo novih informacija o vremenskim uslovima, omogućavajući im da mapiraju i prate kako su se menjali tokom godina.
Ovi novi nalazi će se vratiti u modele klimatskih promena kako bi nam pomogli da bolje razumemo kako planeta koja se zagreva može drugačije da utiče na oluje i vremenske obrasce na dve hemisfere – i koje će varijable biti najvažnije.
„Postavljanjem ovog temelja razumevanja, povećavamo poverenje u projekcije klimatskih promena i na taj način pomažemo društvu da se bolje pripremi za uticaje klimatskih promena“, kaže Šo.
„Jedna od glavnih tema u mom istraživanju je da razumem da li nam modeli sada daju dobre informacije kako bismo mogli da verujemo onome što govore o budućnosti. Ulozi su veliki i važno je dobiti pravi odgovor iz pravog razloga. „
