Komete su, prema trenutnoj teoriji, pomalo poput kosmičkih roda koje su pre nekoliko milijardi godina isporučile sastojke od kojih je mogao nastati život bebi Zemlji.
Novo istraživanje naučnika sa Univerziteta Teksas, Kalifornijskog instituta za tehnologiju i koledža Vilijams otkrilo je da komete mogu igrati sličnu ulogu u isporuci drugih životvornih jedinjenja u druge obližnje svetove; u ovom slučaju guraju reaktivne hemikalije zvane oksidansi kroz ledenu koru u okeane Jupiterovog meseca Evropa.
Čak i ako kometa ne probije u potpunosti kroz led, njen uticaj može pomoći u transportu oksidacionih agenasa na površini Evrope do tečnosti ispod, gde bi mogli da pomognu u održavanju života koji možda vreba tamo dole u mraku.
Kompjuterski modeli pokazuju da udar asteroida ili komete mora da prodre samo na pola puta kroz led od 15 do 25 kilometara da bi stvorio masivnu komoru za topljenje koja će se nastaviti do kraja puta.
„Kada dobijete dovoljno vode, samo ćete potonuti“, kaže inženjer računarstva Evan Carnahan sa Univerziteta Teksas u Ostinu. „To je kao Titanik puta 10.“
Kada je u pitanju pronalaženje života van Zemlje, čak i naš sopstveni Sunčev sistem predstavlja značajan izazov. Jednostavno ne postoji ništa što bi imalo jedinstvene uslove našeg sveta. Zemlja je zaista jedinstvena.
Ali postoje svetovi koji bi mogli imati kvalitete koji odražavaju životno okruženje na Zemlji. Jedan od njih je Evropa, zajedno sa drugim ledenim mesecima – Saturnovim Titanom i Enceladom.
Ovi svetovi su udaljeni od Sunca i daleko izvan umerene naseljive zone. Ali ta ledena hladna udaljenost od Sunca, zajedno sa ekstremnom tamom okeanskih dubina, znači da život ne bi mogao da se osloni na fotosintetičku mrežu hrane, kao što to čini velika većina života na Zemlji.
Međutim, neki životi uspevaju u Zemljinim dubinama izgladnjenim svetlošću. Skupljeni oko hidrotermalnih otvora koji izbacuju toplotu i hemikalije sa dna okeana je čitav ekosistem zasnovan na hemosintezi – prikupljanju hemijskih reakcija, a ne sunčeve svetlosti, za proizvodnju energije.
Smatra se da Evropa ima hidrotermalne otvore koji se napajaju rastezanjem i sabijanjem jezgra Meseca usled njegove gravitacione interakcije sa Jupiterom, stvarajući unutrašnji izvor toplote.
Ali naučnici veruju da svakom životu zasnovanom na ugljeniku u njemu mogu biti potrebni oksidanti da bi preživeo. Ovi agensi koji primaju elektrone proizvode se na površini Evrope zračenjem i svetlošću Sunca – ali to je od ograničene upotrebe za ekosistem koji je od površine odvojen debelom ljuskom leda.
Jedan od potencijalnih transportnih mehanizama su udari kometa i asteroida, koji bi proizveli intenzivnu toplotu i otopili led, omogućavajući oksidantima da potonu. Evropa ipak ima neke udarne kratere, iako ne veliki broj, jer tektonska aktivnost stvara ledene perjanice i vulkane koji ih prekrivaju u prilično kratkom roku.
Bez obzira na to, Mesec nije strano za bombardovanje – a oni krateri od udara koji su identifikovani pokazuju koncentrične talase koje ukazuju na značajno topljenje praćeno podzemnim pomeranjem nakon udara.
Da bi utvrdili da li bi ovi udari bili dovoljni za transport oksidanata, Carnahan i njegov tim su bacali matematički simulirane stene u simuliranoj Evropi i posmatrali događaje nakon udara. Umesto da proizvede plitak džep otopljene vode koji se potom zamrznuo, ta otopljena voda – gušća od okolnog leda – potonula je nadole.
„Upozoravamo vas na ideju da biste mogli da održavate velike količine taline u plitkoj podzemnoj površini, a da ona ne potone,“ kaže Carnahan.
Prema simulacijama tima, ako taj udar dostigne polovinu ledene školjke Evrope, 40 procenata otopljene vode će se na kraju sliti u okean. Ovo ima implikacije, ne samo za Evropu, već i za druge ledene svetove sa podzemnim okeanima.
„Ova studija pokazuje da je nastanak udarnih topljenja održiv, robustan i verovatno široko rasprostranjen mehanizam transporta površinskih materijala do okeana Evrope“, pišu istraživači u svom radu.
„Iako se ova studija fokusirala na Evropu, viskozno otapanje udarnog topljenja u okean dešava se za svu debljinu ledene školjke i viskoznosti leda koji su ovde istraženi, i stoga je verovatno da će se desiti na drugim ledenim svetovima sličnim Evropi, na primer, na Titanu. „
