Istaknuti slučajevi navodne laži i dalje dominiraju ciklusom vesti. Hanter Bajden je optužen da je lagao na obrascu vlade dok je kupovao pištolj. Republikanski predstavnik Džordž Santos je navodno lagao na mnogo načina, uključujući i donatore preko treće strane kako bi zloupotrebio prikupljena sredstva. Reper Ofset priznao je da je na Instagramu lagao da je njegova supruga Kardi Bi bila neverna.
Postoji niz varijabli koje razlikuju ove slučajeve. Jedna je publika: bezlična vlada, određeni donatori i milioni onlajn sledbenika, respektivno. Drugi je medij koji se koristi za prenošenje navodne laži: na birokratskoj formi, preko posrednika i putem društvenih medija.
Razlike poput ovih navode istraživače poput mene da se zapitaju koji faktori utiču na iznošenje laži. Da li lična veza povećava ili smanjuje verovatnoću da se držimo istine? Da li laži preovlađuju preko SMS-a ili e-pošte nego telefonom ili lično?
Novo telo empirijskih istraživanja pokušava da odgovori na ova pitanja, a neki od nalaza su iznenađujući. Oni takođe drže lekcije – o tome kako da razmišljate o oblastima svog života u kojima ste skloni da lažete, kao i o tome gde da budete najoprezniji u verovanju u ono što drugi govore. Kao nedavnog direktora The Honesti Project-a i autora knjige „Poštenje: filozofija i psihologija zanemarene vrline“, posebno me zanima da li većina ljudi ima tendenciju da bude iskrena ili ne.
Većina istraživanja o laganju traži od učesnika da sami prijave svoje lažno ponašanje, recimo tokom proteklog dana ili nedelje. (Da li možete verovati lažovima da govore istinu o laži je drugo pitanje.)
Klasičnu studiju o učestalosti laganja sprovela je psiholog Bella DePaulo sredinom 1990-ih. Fokusirao se na interakcije licem u lice i koristio je grupu učesnika studenata i drugu grupu volontera iz zajednice oko Univerziteta Virdžinije. Članovi zajednice su u proseku iznosili jednu laž dnevno, dok su učenici u proseku iznosili dve laži dnevno. Ovaj rezultat je postao referentni nalaz u oblasti istraživanja iskrenosti i pomogao je da se među mnogim istraživačima dovede do pretpostavke da je laganje uobičajeno.
Ali proseci ne opisuju pojedince. Može biti da svaka osoba u grupi izgovori jednu ili dve laži dnevno. Ali takođe je moguće da neki ljudi lažu halapljivo, a drugi koji lažu vrlo retko.
U uticajnoj studiji iz 2010, ovaj drugi scenario je zaista ono što su otkrili istraživač komunikacija sa Univerziteta Mičigen, Kim Serota i njegove kolege. Od 1.000 američkih učesnika, 59,9% je tvrdilo da nije izgovorilo nijednu laž u protekla 24 sata. Od onih koji su priznali da su lagali, većina je rekla da je rekla vrlo malo laži. Učesnici su prijavili ukupno 1.646 laži, ali polovina njih dolazi od samo 5,3% učesnika.
Ovaj opšti obrazac u podacima je repliciran nekoliko puta. Laganje je obično retko, osim u slučaju male grupe čestih lažova.
Može li laganje postati češće pod različitim uslovima? Šta ako ne razmišljate samo o interakcijama licem u lice, već uvedete distancu komunikacijom putem teksta, e-pošte ili telefona?
Istraživanja sugerišu da medij nije mnogo bitan. Na primer, studija iz 2014. koju je sprovela istraživačica komunikacija sa Univerziteta Northvestern Medlin Smit i njene kolege otkrile su da kada je od učesnika zatraženo da pogledaju svojih 30 najnovih tekstualnih poruka, 23% je reklo da nema obmanjujućih tekstova. Za ostatak grupe, velika većina je rekla da 10% ili manje njihovih tekstova sadrži laži.
Nedavno istraživanje Dejvida Markovica sa Univerziteta u Oregonu uspešno je ponovilo ranija otkrića koja su upoređivala stope laganja koristeći različite tehnologije. Da li su laži češće u tekstu, telefonu ili e-pošti? Na osnovu podataka ankete od 205 učesnika, Markovitz je otkrio da su ljudi u proseku izgovorili 1,08 laži dnevno, ali još jednom sa distribucijom laži koju su iskrivili neki česti lažovi.
Ne samo da su procenti bili prilično niski, već i razlike između učestalosti iznošenja laži putem različitih medija nisu bile velike. Ipak, moglo bi biti iznenađujuće otkriti da je, recimo, laganje u video ćaskanju bilo češće nego ležanje licem u lice, pri čemu je laganje u imejlu najmanje verovatno.
Nekoliko faktora bi moglo da igra ulogu. Čini se da mogućnost snimanja obuzdava laži—možda saznanje da komunikacija ostavlja zapis izaziva zabrinutost oko otkrivanja i čini laganje manje privlačnom. Čini se da je i sinhronicitet bitan. Mnoge laži se dešavaju u žaru trenutka, tako da ima smisla da kada dođe do kašnjenja u komunikaciji, kao kod e-pošte, laganje bi se smanjilo.
Pored medija, da li nameravani prijemnik potencijalne laži čini neku razliku?
U početku biste mogli pomisliti da su ljudi skloniji da lažu strance nego prijatelje i porodicu, s obzirom na bezličnost interakcije u jednom slučaju i veze brige i brige u drugom. Ali stvari su malo komplikovanije.
U svom klasičnom radu, DePaulo je otkrila da ljudi češće govore strancima nego članovima porodice ono što je ona nazvala „svakodnevnim lažima“. Da upotrebim njene primere, ovo su manje laži poput „rekao sam joj (da su) njeni kolačići najbolji ikada“ i „preuveličao koliko mi je žao što kasnim“. Na primer, DePaulo i njena koleginica Debora Keši su izvestile da su učesnici jedne od njihovih studija lagali manje od jednom na 10 društvenih interakcija sa supružnicima i decom.
Međutim, kada su u pitanju ozbiljne laži o stvarima kao što su afere ili povrede, na primer, obrazac se promenio. Sada je 53% ozbiljnih laži bilo upućeno bliskim partnerima u zajednici učesnika studije, a taj procenat je skočio na 72,7% među studentima volonterima. Možda nije iznenađujuće da u ovim situacijama ljudi više cene neoštećenje svojih odnosa nego istinu. Drugi podaci takođe pokazuju da učesnici više lažu prijateljima i članovima porodice nego strancima.
Vredi naglasiti da su sve ovo početni nalazi. Potrebna je dalja replikacija, a međukulturalne studije koje koriste nezapadne učesnike su retke. Pored toga, postoje mnoge druge varijable koje se mogu ispitati, kao što su starost, pol, religija i politička pripadnost.
Međutim, kada je reč o iskrenosti, smatram da su rezultati, generalno, obećavajući. Čini se da se laganje retko dešava za mnoge ljude, čak i prema strancima, pa čak i putem društvenih medija i slanja poruka. Međutim, ono što ljudi treba da budu posebno pronicljivi jeste da identifikuju – i izbegavaju – mali broj divljih lažova. Ako ste i sami jedan od njih, možda nikada niste shvatili da ste zapravo u maloj manjini.
