Vezana za plafonski mobilni pojas da bi je držala stabilno, Linda Černi se namerno kretala po maloj stazi sa preprekama u laboratoriji u kampusu Markuam Hill Univerziteta u Oregonu za zdravlje i nauku.
Černi, 71-godišnji penzioner koji živi u Battle Ground-u u Vašingtonu, deo je tekućeg kliničkog ispitivanja u OHSU za testiranje protokola obuke dizajniranog da pomogne ljudima sa Parkinsonovom bolešću.
Za mnoge ljude sa Parkinsonovom bolešću, jednostavan čin navigacije po prostoriji više nije intuitivan. Istraživanja su pokazala da neurodegenerativna bolest može oštetiti hodanje i njihovu sposobnost bezbednog okretanja, što dovodi do toga da su ljudi posebno podložni povredama povezanim sa padovima.
„Sada moram da razmišljam o svemu što radim“, rekao je Černi.
Studija OHSU testira tvrdnju da fokusiran pristup zasnovan na vežbama može ponovo obučiti mozak i poboljšati živote ljudi sa Parkinsonovom bolešću. Tradicionalna rehabilitacija se fokusira na hodanje pravo napred, dok je ova studija posebno dizajnirana da poboljša kvalitet okretanja tokom hodanja; istraživači su fokusirani na upis učesnika koji su već pali i koji bi najverovatnije imali koristi od protokola obuke.
Za većinu nas okretanje ne zahteva gotovo nikakvu svesnu misao.
Ipak, to je iznenađujuće složena veština. Prethodno istraživanje OHSU je dokumentovalo kako jednostavan čin hodanja i okretanja uključuje spajanje čula pritiska, ravnoteže i vida kako bi se održala ravnoteža bez prevrtanja.
„To je zapravo prilično komplikovan zadatak“, rekla je Fai Horak, Ph.D., P.T., profesor neurologije na Medicinskom fakultetu OHSU koji je osnovao OHSU-ovu Laboratoriju za poremećaj ravnoteže i sada služi kao njen naučni savetnik. „Prvo morate nešto da pogledate, zatim okrenete glavu, zatim okrenete ramena, zatim okrenete kukove i na kraju stopala. Teško je razdvojiti sve te delove tela i integrisati senzorne informacije da biste kontrolisali skretanje.“
Više od polovine ljudi sa dijagnozom Parkinsonove bolesti doživljava privremenu, nevoljnu nemogućnost kretanja, poznatu kao smrzavanje.
Tokom tih epizoda, okretanje može biti posebno podmuklo.
„Kada padnu, mogu pasti na kuk i slomiti ga“, rekao je Horak. „Zaista želimo da izbegnemo padove i poboljšamo kvalitet okretanja u svakodnevnom životu.
Prvo suđenje ove vrste trenutno regrutuje 60 učesnika.
Polovina učesnika je smeštena u interventnu grupu vežbanja, gde prolaze obuku u određenom režimu vežbanja tri puta nedeljno u trajanju od šest nedelja.
Nedelju dana pre i nedelju dana posle vežbanja, učesnici u eksperimentalnoj grupi nose senzore koji mere svaki okret koji naprave tokom nedelje – otprilike 1.000 okreta dnevno. Senzor prati koliko okreta osoba napravi, veličinu svojih skretanja, brzinu i koliko koraka napravi u svakom skretanju. Ideja je da se vidi da li, i koliko, obuka poboljšava njihovu mobilnost u svakodnevnom životu.
Druga grupa učesnika – kontrolna grupa u randomizovanom kontrolisanom ispitivanju – takođe nosi senzore kod kuće i od njih se traži da nastave sa postojećom rutinom vežbanja.
Istraživači će pratiti svakog učesnika godinu dana nakon završetka perioda vežbanja kako bi videli da li se padovi mogu sprečiti pomoću eksperimentalnog protokola obuke kako bi se poboljšao kvalitet okretanja.
Černi je završila svoj šestonedeljni protokol obuke u martu. Iako istraživači OHSU tek treba da analiziraju ogromnu količinu podataka izvučenih iz senzora koje je nosila kao čarape nedelju dana pre i nedelju dana posle treninga, Chernei već zna da je to napravilo veliku razliku za nju.
„Mogu da hodam bez štapa, a sada imam samopouzdanje“, rekla je ona. „Sada sam više ‘ja’ nego što sam bio ranije.“
Nakon pada zbog kojeg je slomila ruku, kaže da se povukla u svoju kuću. Sada se oseća mnogo sigurnije kada se kreće, igra se sa unucima, ide u pozorište i putuje.
„Ponovo treniram svoj mozak da radi ono što je radio ranije, a da ne moram da razmišljam o tome. Sada moram da razmišljam o svemu što radim, ali u redu je“, rekla je ona. „Vratio sam život. Više se ne plašim, i to je najbolji deo.“
Učesnici koji ispunjavaju uslove moraju da imaju pad u prethodnih 12 meseci, da imaju između 55 i 85 godina i da uzimaju stabilnu dozu levodope, uobičajenog leka za lečenje Parkinsonove bolesti. Moraju biti u stanju da hodaju dva minuta bez upotrebe štapa ili drugog pomagala.
