Uzgoj irvasa je uvek bio u stanju promena. Ovo je industrija koja je navikla da se prilagođava hirovima i prirode i vlasti. Međutim, i industrija i irvasi se sada suočavaju sa nekoliko izazova u vezi sa klimatskim promenama.
„To nije samo zato što postaje toplije. I obrasci padavina su se promenili, a postoje i veće fluktuacije u temperaturi“, kaže Ana-Lejla Danijelsen.
Nedavno je završila master studije na NTNU i napisala izuzetno snažnu tezu o uzgoju irvasa i klimatskim promenama.
Danielsen ima lično iskustvo u praktičnom uzgoju irvasa. Sada je razgovarala sa nekoliko samskih stočara irvasa koji su joj rekli o novim izazovima koje predstavljaju klimatske promene. Danielsen je takođe razgovarao sa nekoliko istraživača i ljudi iz Odeljenja guvernera okruga za uzgoj irvasa.
„Ovi dodatni izazovi variraju u zavisnosti od topografije i geografske oblasti. Oni stvaraju operativne poteškoće i mogu da dovedu životinje u opasnost“, kaže Danielsen.
Irvasi se čuvaju između različitih oblasti u zavisnosti od godišnjih doba. Ovo je da bi se na najbolji način iskoristili pašnjaci. Ali nestabilna klima to čini mnogo težim.
„Samski stočari irvasa moraju da se kreću sa svojim stadima preko jezera i reka da bi došli do zimske ispaše. Ako se ova jezera i reke ne zalede, migracioni putevi nestaju“, kaže Danielsen.
Osim toga, stočari irvasa Samija sa kojima je razgovarala kažu da sve dok je na ledu tanak sloj snega, bez obzira na debljinu leda, irvasi pokušavaju da ga pređu. Ovo može biti izuzetno opasno, jer irvasi mogu propasti kroz led ako je previše tanak.
„Ovi novi uslovi stvaraju veću potrebu da se razmišlja izvan okvira. Neki od stočara Samijskih irvasa sa kojima sam razgovarao žele da grade mostove. Ovde se radi o dobrobiti životinja, jer će tada biti moguće goniti irvase preko reka bez obzira na led U isto vreme, irvasi će moći da pređu, a da se stočari ne brinu da će njihove životinje propasti kroz led i utopiti se ili smrznuti na smrt“, kaže Danijelsen.
Problemi sa stadom nisu jedini. Uslovi ispaše se takođe mogu pogoršati.
Velike temperaturne fluktuacije mogu dovesti do toga da tlo bude pokriveno višestrukim slojevima leda tokom zime, što zauzvrat znači da irvasi nisu u mogućnosti da nađu dovoljno hrane tokom određenih delova godine.
„Jednog dana bi moglo biti hladno sa puno snega. Sledećeg dana temperatura bi mogla da poraste iznad nule. To dovodi do topljenja gornjeg sloja snega. Dan posle, ili tokom noći, otopljeni sneg se smrzava u led. Sneg tada pada na led i isto se dešava ponovo. Na kraju imamo mnogo slojeva leda u snegu“, kaže Danijelsen.
Kada irvasi sami ne mogu da nađu dovoljno hrane, povećava se potreba za dopunskom ishranom u vidu sena i peleta. Ovo je skupo, nepraktično i dugotrajno.
„Obezbeđivanje irvasa celokupnom njihovom hranom ne smatra se delom tradicionalnog uzgoja irvasa u Norveškoj“, kaže Danielsen.
Nasuprot tome, dopunsko hranjenje je uobičajeno u Norveškoj, ali i količina i metod koji se koristi su varirali. U starim danima, dopunska ishrana se sastojala od upotrebe vrsta lišajeva brade koji su se nalazili u starim šumama.
„Problem je sada što su mnoge stare šume nestale zbog razvoja i korišćenja zemljišta. Stoga su stočari irvasa Sami izabrali da koriste seno i pelete, jednostavno zato što su to opcije koje su im dostupne“, kaže Danielsen.
Putem pokušaja i grešaka, nekoliko uzgajivača irvasa je došlo do efikasnijih metoda hranjenja svojih irvasa, uključujući upotrebu mašina za hranjenje. Na kraju krajeva, navikli su da se prilagođavaju. Međutim, dopunsko hranjenje može uticati na normalne obrasce ispaše irvasa. Dominantni irvasi mogu takođe držati druge članove stada podalje od hrane, što nije problem kada su na ispaši u divljini.
Neki uzgajivači irvasa su odlučili da stado pomere bliže putevima tokom dohrane, jer motorne sanke i sanke ne mogu da izdrže težinu hrane. Ovo može dovesti do dodatnog opterećenja na ovim lokalnim područjima.
Nadležni i uzgajivači irvasa često imaju različita mišljenja o rešenjima i načinu na koji bi trebalo da se odvija stočarstvo.
„Da bi se pomoglo stočarima samskih irvasa u borbi protiv klimatskih promena, vlasti i sami uzgajivači irvasa su pokrenuli određene mere klimatske adaptacije“, kaže Robert Nes, vanredni profesor na Odeljenju za interdisciplinarne studije kulture NTNU.
Nes i istraživač Sara Heidenreich bile su Danielsenove mentorke tokom njenog rada na magistarskoj tezi.
Problemima doprinosi i činjenica da je nekoliko starih pašnjaka zaštićeno. Međutim, Odeljenje županijskog guvernera za uzgoj irvasa sada razmatra davanje dozvole stočarima irvasa Samima da ponovo koriste ova stara područja kao oblik klimatske adaptacije.
„Problem je u tome što ovo uključuje proces prijave. Sami uzgajivači irvasa ovo smatraju frustrirajućim jer proces prijave može potrajati, a oni bi radije mogli da prebace svoja stada tamo što je brže moguće“, kaže Danielsen.
Mnogi uzgajivači irvasa su generalno skeptični prema istraživačima i drugim strancima koji žele da im kažu kako da reše ove izazove. Istraživači su obično ljudi koji nemaju iskustvo u uzgoju irvasa. Stoga se njihova rešenja ne poklapaju sa iskustvima i percepcijama ljudi koji su i sami odrasli uz uzgoj irvasa.
„Pošto rezultati istraživanja često imaju veći legitimitet od tradicionalnog znanja stočara Samija irvasa, to je dovelo do toga da stočari ne žele da učestvuju u istraživanju. Zato su nam potrebni istraživači Sami koji proučavaju klimatske promene“, kaže vanredni profesor Ness. .
Danielsenovo sopstveno praktično iskustvo u uzgoju irvasa je nesumnjivo snaga.
„Odrasla sam uz uzgoj irvasa, osetila sam fizičke efekte klimatskih promena i videla koliko brzo se te promene dešavaju“, piše Danielsen u uvodu svoje teze.
