Čuveni australijski kengur skače sa svojim snažnim zadnjim nogama preko zaleđa ili ispred vašeg automobila u sumrak. Ali naučnici kažu da su ne tako davno (evolucionistički gledano, u svakom slučaju), izumrli veliki kenguri verovatno koristili druge načine prevoza, poput hodanja na dve noge ili na sve četiri.
Istraživači sa Univerziteta u Bristolu i Jorku u Velikoj Britaniji i Univerziteta Upsala u Švedskoj koristili su fosilne dokaze i novu analizu podataka o kostima potkolenice i skočnog zgloba kako bi otkrili kako su se makropodoidi (kenguri, valabiji i njihovi rođaci) kretali u proteklih 25 miliona godina.
U objavljenoj recenziji tima kaže se da prepoznatljivi skok poznatog „letećeg kengura“ kompanije Kantas Airlines koji „mnogi ljudi smatraju vrhuncem evolucije kengura“, zapravo predstavlja samo jedan od mnogih načina na koje su ove zapanjujuće mobilne životinje evoluirale da bi bile uspešne u različitim staništima.
„U stvari, savremeni veliki kenguri su izuzetak u evoluciji kengura“, kaže paleontolog kičmenjaka Kristin Dženis sa Univerziteta u Bristolu, glavni autor studije.
„Veliki kenguri su bili mnogo raznovrsniji još pre 50 hiljada godina, što takođe može značiti da je stanište u Australiji tada bilo prilično drugačije od današnjeg.
Kenguri su jedini veliki sisari koji se kreću prvenstveno skačući na dve noge. Ovaj oblik kretanja intrigantan je naučnicima. Janis i njene kolege kažu da je veliki deo dosadašnjeg istraživanja bio fokusiran na kengure većeg tela, ostavljajući prazninu u našem razumevanju njihovih kolega manjeg tela.
Istraživači su iskopali fosilne zapise kako bi ispitali kosti potkolenice (tibija) i pete (kalkaneus) kengura i njihovih torbarskih rođaka kako bi pokazali kako su se osobine hmelja menjale tokom vremena, odvojeno od rastuće telesne mase.
Njihova analiza sugeriše da je prepoznatljivo skakanje pri većoj brzini izdržljivosti modernih kengura velikog tela bilo retko ili odsutno u svim osim u nekoliko linija, uključujući direktne pretke crvenih i sivih kengura.
Rani makropodoidi koji su živeli pre 25–50 miliona godina bili su mali i mogli su da se vezuju, penju i skakuću u određenoj meri. Pre oko 10 miliona godina, sa sve sušnijom klimom i otvorenim staništima, pojavili su se makropodoidi većeg tela.
Moderni kenguri su od tada dostigli optimalnu masu za efikasno skakanje – crveni kengur (Osphranter rufus) teži do 90 kilograma (198 funti), a mužjaci istočnog sivog kengura (Macropus giganteus) su oko 66 kilograma. Ali mnogi izumrli kenguri bili su znatno iznad ovih veličina, i evo preokreta: skakanje postaje pravi izazov za veće veličine.
Veći kenguri iz prošlosti mogli su ili da evoluiraju specijalizovaniju anatomiju, poput dugih vitkih petnih kostiju za efikasno skakanje pri većoj brzini, ili su mogli da koriste druge metode kretanja pri većim brzinama da pređu više terena, kao što su to uradile dve izumrle loze.
Stenurin ‘Kengur sa kratkim licem’, koji se odvojio od modernih kengura pre 15 miliona godina, izgleda da je usvojio dvonožno ‘koračanje’ i upravljao ovim pri svim brzinama; međutim, nije imao kapacitet pete da povuče njihovu ogromnu težinu pri skoku. Najveći od njih, najveći poznati makropodoid koji je ikada postojao, Procoptodon goliah, težio je preko 200 kilograma.
Protemnodoni, blisko povezani sa modernim velikim kengurima, imali su kratke, široke noge poput kengura na drvetu koji nisu bili pogodni za skakanje, i verovatno su uglavnom hodali na četiri noge.
Izdužene petne kosti pomažu da se odupru rotacionim silama u zglobu prilikom skakanja, a Ahilova tetiva sa tankim vrhom daje modernim kengurima oprugu u njihovom skoku. Ali široke petne kosti ove dve izumrle grupe sugerišu da su stajale uspravnije od današnjih zgrčenih kengura.
„Ono što moderne kengure koji skaču izdržljivosti čini tako neobičnim je geološki nedavno izumiranje sličnih životinja koje su se kretale na različite načine“, kaže Janis.
Svi kenguri danas i dalje koriste četvoronožnu lokomociju za sporo putovanje, koja kod većih vrsta postaje petonožna, koristeći svoj rep kao peti ud. Sa izumiranjem većih životinja u kasnom pleistocenu (u Australiji i drugde), hod kengura postao je manje raznolik.
„Pretpostavka da je povećana sušnost na celom kontinentu nakon kraja miocena selektivno favorizovala kengure koji skakuću suviše je pojednostavljena“, zaključuje Janis.
„Skakanje je samo jedan od mnogih načina hoda koje su kenguri koristili i u prošlosti i danas, a brzo skakanje izdržljivosti modernih kengura ne treba smatrati nekim ‘evolucionim vrhuncem’.“
