Smrtnost od raka upravo je premašila kardiovaskularne bolesti po prvi put i jednom od dva muškarca i jednoj od tri žene biće dijagnostikovan neki oblik bolesti u SAD, prema NIH-u.
Rak je složena patologija koja uključuje višestruke ćelijske i molekularne promene koje pokreću njegovo poreklo i napredovanje. U poslednjoj deceniji, istraživači su nastojali da pojednostave problem pružanjem zajedničkog okvira za organizovanje istraživačkih napora. Glavni rezultat ovog procesa bila je definicija 14 obeležja raka, zajedničkog skupa abnormalnosti koje su zajedničke svim tumorima.
Među ovim obeležjima su stvaranje metastaza, pojačan rast ćelija ili nemogućnost umiranja transformisanih ćelija. Verovalo se da su ova svojstva u velikoj meri posledica genetskih uzroka (tj. mutacija), ali genetika ne može u potpunosti da objasni promenljivu i evolucionu prirodu ljudskih tumora niti njihovu sposobnost da steknu brzu otpornost na terapiju. Morali su biti uključeni neki drugi mehanizmi i epigenetska kontrola genetskih informacija je izgledala kao dobar kandidat.
Članak objavljen u časopisu Otkriće raka opisuje epigenetska svojstva koja omogućavaju definiciju tumora i daju im njihovu neverovatnu sposobnost da se prilagode i prežive u neprijateljskom mikrookruženju, sprečavajući smrt ćelija raka. Istraživanje je vodio dr Manel Esteler, profesor istraživanja ICREA na Institutu za istraživanje leukemije Josep Carreras i predsednik genetike na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Barseloni.
„Posle više od 25 godina proučavanja hemijskih modifikacija DNK i njenih regulatornih proteina, sada imamo jasniju viziju epigenetskih promena koje deli većina ljudskih tumora“, komentariše dr Esteler. „U ovom članku poznati stručni istraživači u ovoj oblasti uz moju koordinaciju odlučili su da pokrenu ovih šest svojstava koja karakterišu epigenetske promene tumora kako bi se poboljšala dijagnoza i prognoza bolesti, kao i njen tretman.
Prema ekspertskom timu, šest epigenetskih obeležja transformisanih ćelija su: gubitak aktivnosti gena protiv raka usled prekomerne metilacije DNK; epigenetska reaktivacija drevnih virusnih sekvenci integrisanih u naš genom; distorzija modifikacija histonskih proteina koji kontrolišu ekspresiju gena; remodeliranje trodimenzionalne strukture ćelijskog jezgra; epigenetska nestabilnost koja dozvoljava raku da evoluira; i, konačno, odnos „ljubav-mržnja“ sa genetskim promenama raka gde se obe vrste lezija međusobno preslušavaju i poboljšavaju jedna drugu.
Epigenetika raka je još uvek rastuća oblast i, iako su njene osnove čvrste, dr Esteler ističe da je „važno prepoznati da ova pravila nisu fiksna, a buduća otkrića koja koriste disruptivne tehnologije kao što su analiza pojedinačnih ćelija i veštačka inteligencija mogu pružiti dodatna pravila koja definišu epigenetska obeležja raka.“
