Više od hiljadu gradova širom sveta sada ima „neto nula“ obećanja: oni žele da emituju samo onoliko CO₂ u atmosferu koliko mogu istovremeno da povrate. Razrađena meta-studija sada je rezimirala stanje znanja o tome koje metode bi mogle biti korisne i šta bi mogle postići.
Tehnički gledano, urbano uklanjanje ovog najvažnijeg gasa staklene bašte moglo bi da zahvati do jedne gigatone (tj. 1.000 miliona metričkih tona) godišnje do sredine veka. Studiju je sproveo berlinski institut za istraživanje klime MCC (Mercator Research Institute on Global Commons i klimatske promene) i objavljena je u časopisu Gradovi prirode.
„Potencijal za uklanjanje ugljenika u gradovima je značajan, ali je na kraju i ograničen“, kaže dr Kuirina Rodrigez Mendez. student MCC-a i glavni autor studije. „Iz globalne perspektive, jedna gigatona je samo oko petine urbanih emisija CO₂ koje se očekuju 2050. – urbana neto nula do sredine veka je stoga realna samo u gradovima sa posebno ambicioznim smanjenjem emisija. Naše istraživanje može podržati lokalnu klimu neutralnost tako što će osvetliti niz obećavajućih dostupnih strategija uklanjanja.“
Prema meta-studiji, koja identifikuje i sumira ključne nalaze iz 700 sistematski identifikovanih pojedinačnih radova, uklanjanje jedne gigatone CO₂ je tehnički izvodljivo, na primer:
Istraživački tim naglašava da takvi oblici decentralizovanog uklanjanja ugljenika sa sobom nose značajne zajedničke koristi uz efekat zaštite klime — za kvalitet životne sredine, za ljudsko zdravlje i blagostanje, kao i za ekonomski razvoj.
Ovo je potkrepljeno i kvantitativno procenjeno za svaku od četiri analizirane metode uklanjanja (tj. zamena građevinskog materijala, sadnja drveća, obogaćivanje zemljišta i filteri za vazduh). Isto tako, studija sistematski analizira potencijalne prepreke za implementaciju i izvodi preporuke politike.
U posebnom delu, studija procenjuje mogućnost korišćenja specijalnih pigmenata u boji i površinskih materijala za poboljšanje albedo (tj. refleksivnosti) krovova, fasada, trotoara i puteva.
Ovo bi imalo efekat hlađenja na urbanim toplotnim ostrvima i uštedelo bi energiju smanjenjem potrebe za klimatizacijom. Na primer, „hladni krovovi“ bi mogli da smanje temperaturu okoline za 1,4 do 4,7 stepeni, u zavisnosti od geografske širine. U budućem urbanom razvoju, ove strategije bi mogle ići ruku pod ruku sa merama za uklanjanje CO₂.
„Gradovi su dobra testna mesta za zaštitu klime, sa vlastima koje su bliže lokalnim građanima i drugim zainteresovanim stranama“, kaže Feliks Krojcig, šef radne grupe MCC-a za korišćenje zemljišta, infrastrukturu i transport i koautor studije.
„Klimatska rešenja na lokalnom nivou se često ismevaju kao nevažna, ali veliki deo onoga što je izmišljeno i isprobano na lokalnom nivou može da se proširi na druge gradove i može imati globalni uticaj. Naša prva procena obima urbanog uklanjanja ugljenika ilustruje ovu tačku: urbana politika malog obima može dati impresivne rezultate u zaštiti klime i poboljšanju kvaliteta života“.
