Tim specijalista za molekularnu i fiziologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta Jejl otkrio je neke od tajni hiberniranja trinaestolinijskih veverica i delimično je objasnio kako uspeva da izbegne žeđ tokom svog dugog zimskog odmora. Njihov rad je objavljen u časopisu Nauka.
Ranija istraživanja su pokazala da trinaestolinijska veverica, koja živi na severnoameričkim ravnicama, zimi hibernira od šest do osam meseci svake godine. Istraživanja su takođe otkrila da veverice ne jedu i ne piju sve vreme dok su u hibernaciji, čak i kada se povremeno mešaju. U ovom novom naporu, istraživački tim je pokušao da utvrdi kako je to moguće.
Istraživači su pratili svoj prethodni rad koji je pokazao da tokom hibernacije veverice održavaju nivoe jona u krvi blizu nivoa koji se vide kod aktivnih veverica. Oni to rade, otkrio je tim, i tako što čuvaju vodu u telu i premeštaju rezerve jona u delove tela gde se ne bi apsorbovali u krvotok.
Takođe su otkrili da neki od veveričjih hormona deluju kao antidiuretici, pomažući da se zadrži voda. Oni su primetili da su delovi mozga veverice koji su signalizirali proizvodnju takvih hormona ostali visoki tokom stanja torpor.
Ono što su istraživači zaista želeli da znaju je kako su veverice isključile osećaj žeđi. Otkrili su da bi veverice odbile da piju ako bi se vevericama ponudile vode kada su se probudile iz tromosti ili tokom jednog od kratkih buđenja tokom hibernacije. I nije izgledalo da se moraju boriti protiv bilo kakve želje za tim. Pokušali su da vevericama ponude so i otkrili su da su voljni da je uzmu, sugerišući da je korišćena kao deo procesa hibernacije.
Zatim su pogledali ekspresiju proteina u mozgu, neuralnu aktivnost i odgovor neurona na hormone koji izazivaju žeđ. Otkrili su da takvi neuroni reaguju kao što bi reagovali u vremenima kada veverice nisu bile hibernirane. Dakle, neki moždani mehanizam je sprečavao neuronske signale da stignu do delova mozga koji su reagovali osećajem žeđi.
Nažalost, tim nije uspeo da pronađe mehanizam, ali planiraju da nastave da traže. Oni predlažu da se potpuno razume kako sisar poput veverice može preživeti hibernaciju, kada mu telesna temperatura padne skoro do smrzavanja, što bi moglo pomoći u naporima da se ljudi pošalju na duge svemirske misije ili bolje da prežive duge operacije.
