Ekstremizam nasilne prirode, bilo da je politički ili verski, ostaje uporna globalna problema koja je značajno eskalirala u Sjedinjenim Američkim Državama tokom protekle decenije. Pitanje koje se često postavlja jeste zašto određeni pojedinci pribegavaju nasilju u ostvarivanju svojih uverenja.
Istraživanja koja ispituju korene nasilnog ekstremizma tradicionalno su se koncentrisala na društvene i političke faktore, s posebnim naglaskom na marginalizirane pojedince i grupe u društvu. Dok društveni i politički faktori svakako doprinose, postoji li mogućnost da postoje zajedničke psihološke karakteristike među onima koji podržavaju nasilje zasnovano na grupi u različitim kontekstima, čak i izvan političkog domena?
U seriji studija koje su sproveli istraživači, nastojali su da razotkriju fundamentalnu psihologiju koja stoji iza nasilnog ekstremizma. Vijesti redovno izveštavaju o incidentima nasilnog ekstremizma i politički motivisanog nasilja u zapadnim zemljama, uključujući terorističke akcije u Evropi, upad u Kapitol u Vašingtonu i nasilje tokom političkih demonstracija s obe strane političkog spektra.
Različite vrste nasilja čini se da proističu iz različitih motivacija, pri čemu desni ekstremizam teži da očuva postojeći poredak, dok levi ekstremizam teži da ga promeni. Međutim, detaljnije ispitivanje retorike koju koriste poznati teroristi i ekstremistički pokreti, bilo da se radi o islamistima, desničarskim ili levičarskim pokretima, otkriva zajedničku nit: verovanje da je njihova grupa, ili ona koju podržavaju, nepravedno ugrožena.
Istraživači su želeli da istraže uticaj osobina ličnosti na podršku nasilju u ime njihovih uverenja. Očigledno je da ne svako ko smatra da je njihova grupa ugrožena pribegava nasilju, što postavlja pitanje uloge osnovnih osobina ličnosti u ovom kontekstu.
Kroz tri odvojene studije u kojima je učestvovalo 394 pristalica pokreta „Životi crnaca su važni“ u Sjedinjenim Američkim Državama tokom protesta 2020. godine, 252 Šveđana kritički nastrojenih prema imigraciji i 445 navijača fudbala u Švedskoj, istraživači su prikupili podatke putem anketa. Ove ankete uključivale su procene ličnosti na osnovu Hexaco inventara ličnosti i različite društveno-psihološke faktore. Takođe, istraživači su prikupili informacije o podršci nasilju, namerama za nasilje i samoprijavljenom angažovanju u nasilju, prilagođavajući ove mere specifičnom kontekstu i vrsti nasilja.
Njihovi nalazi ukazali su da osobe koje podržavaju nasilje u ime svojih uverenja obično imaju visok skor na osećaju „grupne relativne deprivacije“, verujući da njihova grupa trpi nepravedne nepravde. Što se tiče osobina ličnosti, oni koji podržavaju nasilje i prijavljuju nameru ili učešće u nasilju, imaju nizak skor na dve osobine ličnosti: „iskrenost-skromnost“ i „emocionalnost“.
Iskrenost-skromnost odražava stepen skromnosti, pravičnosti i autentičnosti pojedinca u interakcijama s drugima, dok se emocionalnost odnosi na sklonost iskustvu straha, anksioznosti i sentimentalnosti. Niska emocionalnost može otežati empatiju prema patnjama drugih i dovesti do smanjenog briga o posledicama svojih postupaka.
Osobe sa niskim skorovima na ovim osobinama mogu biti više skloni podršci nasilju u ime svojih uverenja i mogu imati opštu tendenciju ka antisocijalnom ponašanju. Takođe, češće su manje uplašene i anksiozne u vezi s potencijalnim rizicima svojih postupaka.
Istraživači su dublje istražili aspekt skromnosti unutar osobine iskrenost-skromnost, verujući da bi to moglo objasniti zašto članovi strukturalno privilegovanih grupa percipiraju svoju grupu kao nepravedno ugroženu. Skromnost u ovom kontekstu odnosi se na osobno samopouzdanje u odnosu na druge. Oni sa visokim nivoom skromnosti vide sebe kao jednake drugima, dok oni sa niskim nivoom skromnosti često osećaju superiornost i pravo na privilegije.
U dve odvojene studije koje su uključivale strukturalno privilegovane i ugrožene grupe, istraživači su istraživali vezu između skromnosti i osećaja „grupne relativne deprivacije“. U jednoj studiji su ispitivali 171 belog Amerikanca i 163 crna Amerikanca, pitajući ih o percepciji nepravedne ugroženosti kao beli ili crni Amerikanci. U drugoj studiji su anketirali 156 muškaraca i 153 žene različitih porekla, pitajući ih o osećaju nepravedne ugroženosti kao muškarci ili žene.
Kako se očekivalo, rezultati su ukazali da članovi strukturalno privilegovanih grupa, kao što su beli Amerikanci i muškarci, koji su imali niski nivo skromnosti, bili su više skloni podržavanju verovanja da njihova grupa trpi nepravedne nepravde u poređenju s onima sa visokim nivoima skromnosti. Međutim, ovaj obrazac se nije javio među strukturalno ugroženim grupama, uključujući žene i crne Amerikance.
Ovi nalazi ukazuju na to da osobine ličnosti mogu osvetliti zašto neki članovi strukturalno privilegovanih grupa percipiraju svoju grupu kao ugroženu, uprkos istorijskim i statističkim dokazima koji idu u suprotnom smeru. Niska skromnost ih predisponira da veruju da njihova grupa ne dobija ono što smatraju da joj pripada.
Ovo saznanje ima implikacije za razumevanje zašto pojedinci podržavaju retoriku različitih pokreta, kao što su „alternativna“ (alt desna) i „involuntarne celibate“ (incel) grupe. Osobe sa niskim nivoom skromnosti često podržavaju ideju da njihova grupa ne dobija ono što smatraju da joj pripada.
Zaključno, ovi nalazi ističu da kako osnovne osobine ličnosti, tako i društveni faktori igraju ključnu ulogu u objašnjavanju zašto pojedinci podržavaju nasilje u ime svojih uverenja. Istraživanje koje se isključivo fokusira na društvene ili društveno-psihološke faktore, zanemarujući ulogu osobina ličnosti, propušta značajan deo slagalice kada je u pitanju razumevanje nasilnog ekstremizma.
