Ajkule koje danas poznajemo kao najveće grabežljivce otvorenog okeana evoluirale su od stanovnika tvrdoglavog dna tokom dramatične epizode globalnog zagrevanja pre milionima godina.
Masovno izlivanje vulkanske lave pre oko 93 miliona godina dovelo je do porasta nivoa ugljen-dioksida, stvarajući klimu staklene bašte koja je podigla temperature okeana do najtoplijih. Istraživači sa UC Riverside otkrili su da su neke ajkule reagovale na toplotu izduženim prsnim perajima.
Ovo otkriće je dokumentovano u radu objavljenom u časopisu Aktuelna biologija. Napravljen je merenjem dužine tela i peraja od preko 500 živih i fosilizovanih vrsta ajkula.
„Grudna peraja su kritična struktura, uporediva sa našim rukama“, rekao je doktorant biologije UCR i prvi autor rada Filip Sternes. „Ono što smo videli nakon pregleda ogromnog skupa podataka je da su ove peraje promenile oblik kako su ajkule proširile svoje stanište sa dna na otvoreni okean.“
Duža prsna peraja pomažu da pokreti ajkula budu mnogo efikasniji. „Njihova peraja su uporediva sa krilima komercijalnih aviona, dugačka i uska, kako bi se smanjila količina energije potrebne za kretanje“, rekao je Sternes.
Istraživači su takođe videli da su ajkule otvorene vode postale brže u poređenju sa ajkulama koje žive na dnu. „Mišići ajkule su veoma osetljivi na temperaturu“, rekao je Tim Hajam, profesor na UCR-ovom odeljenju za evoluciju, ekologiju i biologiju organizma i koautor rada.
„Podaci su nam pomogli da napravimo korelaciju između viših temperatura, kretanja repa i brzine plivanja“, rekao je Hajam.
Većina živih vrsta ajkula još uvek žive na dnu, zauzimajući ono što naučnici nazivaju bentoskom zonom. Ove bentoske ajkule nisu toliko velike u popularnoj kulturi kao njihovi žestoki rođaci na otvorenom. Mnogi stanovnici dna su vitki, ravniji, grabljivice srednje veličine.
Samo oko 13% modernih ajkula su grabežljivci u otvorenim vodama koji brzo plivaju. Istraživači veruju da je njihovim drevnim rođacima možda postalo teško disanje. Nivo kiseonika pri dnu tokom perioda krede je verovatno opao kako se toplota povećavala.
Moderne temperature površine mora u proseku su oko 68 stepeni Farenhajta. U kredi su bile mnogo toplije, dostižući u proseku oko 83 stepena. Velika vrućina krede nije se desila preko noći, kao ni evolucija ajkula.
„Imali smo prilično tople površinske temperature otvorenog mora tokom čitave ere, a zatim i izraziti skok koji se desio tokom perioda od milion ili dva miliona godina“, rekao je vanredni profesor na koledžu Claremont McKenna i koautor rada Lars Schmitz.
Kako je globalno zagrevanje izazvalo evoluciju u nekim grupama životinja, uključujući ajkule, izazvalo je izumiranje drugih. Pošto su se te evolucione promene dešavale na dužem vremenskom nivou u prošlosti, teško je tačno predvideti kako će ajkule ili drugi morski životi reagovati na trenutne trendove zagrevanja.
Biolozi vide neke ajkule, uključujući tropske vrste poput tigrova i bikova, kako počinju da plivaju dalje na sever. Ali nije jasno da li će ugrožene ajkule ponovo moći da se prilagode mestu gde žive i prežive brzo rastuću vrućinu.
„Temperatura sada raste tako brzo da nema ničega u geološkom zapisu čega sam svestan da bismo mogli da ga iskoristimo za pravo poređenje“, rekao je Sternes.
