Što osoba živopisnije zamišlja nešto, veća je verovatnoća da veruje da je to stvarno, otkriva nova studija istraživača sa Univerziteta u Londonu.
Istraživanje, objavljeno u Nature Communications, uključilo je više od 600 učesnika koji su učestvovali u onlajn eksperimentu, gde je od njih zatraženo da zamisle slike naizmeničnih crnih i belih linija dok gledaju u ekran računara.
Nakon što su zamislili stimulans, učesnici su morali da prijave koliko su živopisno mogli da ga vizualizuju.
Zatim je, bez znanja učesnika, na samom kraju eksperimenta, stvarni stimulans sa istim karakteristikama kao što je učesnik zamišljao postepeno izbledeo da bi se mogao videti na ekranu računara. Učesnici su zatim morali da ocene koliko su živo zamišljali stimulans i opisali da li je ono što su videli stvarno ili zamišljeno.
Rezultati su pokazali da su se zamišljeni i percipirani stimulansi pomešali u umovima učesnika. Na primer, kada je pravi stimulans izbledeo, učesnici su verovali da je njihova mašta jednostavno postala življa.
U međuvremenu, kada su slikovitije zamišljali, učesnici su verovatnije verovali da su videli pravi stimulans – čak i kada im ništa nije predstavljeno.
Vodeći autor, dr Nadin Dijkstra rekla je: „U svakodnevnom životu često zamišljamo stvari koje ne postoje. Na primer, ako nas pitaju da li su mačije uši okrugle ili šiljaste, mogli bismo pregledajte mentalnu sliku u našem umu da odgovorite na pitanje.
„Neuronauka je otkrila da se mašta i percepcija oslanjaju na preklapanje moždanih kola. Zanimalo nas je da li ovo preklapanje dovodi do zabune između njih dvoje: s obzirom na to da su uključeni isti krugovi – kako možemo biti sigurni šta je stvarno, a šta nije?“
Istraživači su koristili kompjuterski model da utvrde da li je obrazac rezultata u skladu sa teorijom da ljudi procenjuju da li je nešto stvarno ili zamišljeno, na osnovu toga koliko živo to doživljavaju.
Tim je potvrdio ovaj model koristeći neuroimaging, pokazujući da mozak kodira snagu ili živopisnost stvarnih i zamišljenih stimulansa na sličan način – zbunjujući stvarnost i maštu.
Dr Dijkstra je rekao: „Naši rezultati sugerišu da, suprotno intuiciji, ne postoji kategorička razlika između mašte i stvarnosti; umesto toga, to je razlika u stepenu, a ne u vrsti.“
Viši autor, profesor Stephen Fleming (UCL psihologija i nauke o jeziku, Vellcome Center for Human Neuroimaging na UCL, i Maks Planck UCL Centar za kompjutersku psihijatriju i istraživanje starenja) dodao je: „Obično je mašta relativno slaba, pa je ne zbunjujemo Ali ako mašta postane dovoljno jaka ili živa, može se tretirati kao stvarna.“
„U scenarijima bliskoj budućnosti, u kojima stimulacija mozga ili tehnologija virtuelne stvarnosti postaju novi izvori jakih senzornih signala, naši nalazi impliciraju da će možda biti teže nego što mislimo razlikovati stvarnost od nestvarnosti.“
