Intenzivan ribolov i prekomerna eksploatacija doveli su do evolutivnih promena u ribljim fondovima poput bakalara, smanjujući i njihovu produktivnost i vrednost na tržištu. Ove promene se mogu preokrenuti održivijim i dalekovidnijim upravljanjem ribarstvom.
Nova studija istraživača iz Nemačkog centra za integrativna istraživanja biodiverziteta (iDiv), Univerziteta u Lajpcigu i Instituta za istraživanje mora u Tromsou, koja je objavljena u Nature Sustainabiliti, pokazuje da bi preokret evolucionih promena samo malo smanjio profit od ribolova, ali bi pomoglo da se povrati i očuva prirodni genetski diverzitet.
Uticaj globalnog ribarstva na morske ekosisteme je ozbiljan: riblji fondovi su opali, a degradacija morskih staništa, kao i gubitak biodiverziteta su ubrzani.
Manje vidljiv, intenzivan ribolov je takođe uticao na starosnu i veličinsku strukturu ribljeg fonda i izazvao evolucione promene, često ka nižim stopama rasta, manjim veličinama sazrevanja i ranijoj starosti reprodukcije. Na primer, bakalar u Severnom moru, koji je bio u velikoj meri eksploatisan u prošlosti, sazreva u veličinama nešto iznad 50 cm, u poređenju sa više od 70 cm koji se očekuje u neulovljene populacije.
Ranija reprodukcija može kratkoročno povećati otpornost stoke, ali vremenom rezultira populacijama sa manjim ribama koje imaju manje potomaka. „Na kraju krajeva, ovo može smanjiti i produktivnost akcija i vrednost na tržištu“, kaže prva autorka Hana Šenk sa iDiv i Univerziteta u Lajpcigu. „Osim ovoga, ne znamo mnogo o potencijalnim posledicama kao što su trofičke kaskade i druge promene ekosistema koje se vraćaju na ubrane vrste i mogu ometati kritične ekološke funkcije.“
Ali evolucija nije jednosmerna ulica. Zbog toga su istraživači sa iDiv-a, Univerziteta u Lajpcigu i Instituta za istraživanje mora u Tromsou (Norveška) želeli da saznaju šta je potrebno da se preokrene evolucioni pad nakon decenija intenzivne eksploatacije, posebno u pogledu horizonta planiranja u upravljanju ribarstvom.
Za ovo su razvili model koji je uzeo u obzir različite procese: biološki rast i reprodukciju, kao i ekonomske troškove berbe i preferencije potrošača. Istraživači su takođe analizirali potencijalne kompromise između ekonomske dobiti i ciljeva očuvanja.
Otkrili su da je evolucioni pad isplativo preokrenuti pod vekovnim horizontima planiranja. Sa tipičnijim kratkoročnim planiranjem, postiže se oporavak zaliha u smislu biomase, ali se evolutivni pad nastavlja, iako mnogo nižim stopama.
„Ribarstvo obično razmatra kratke horizonte planiranja od nekoliko godina. Ovo je u suprotnosti sa dugoročnim ciljevima održivosti i biodiverziteta“, kaže Hana Šenk. Istraživači su otkrili da bi dalekovidniji horizonti planiranja pomogli da se obnovi zaliha, ali se evolutivni pad nastavlja. Prema Šenku, preokret ovog procesa traje mnogo duže od oporavka zalihe biomase i postiže se samo sa vekovnim horizontima planiranja.
Istraživači takođe pokazuju da bi postavljanje ciljeva očuvanja za obnavljanje ne samo ribljeg fonda, već i njihovog genetskog sastava samo malo smanjilo profit. Troškovi i vreme evolucionog preokreta mogli bi se dodatno smanjiti ako ribarstvo može da bira ribu u zavisnosti od njihovih gena, što bi donekle moglo biti moguće odabirom vremena i mesta žetve.
Međutim, trenutni planovi očuvanja ne uključuju obnavljanje genetske raznovrsnosti, na primer cilj 14 Ciljeva održivog razvoja (SGD), koji poziva na prestanak prekomernog izlova.
„Selektivniji ribolov bi mogao da preokrene evolucioni pad na duži rok“, kaže stariji autor profesor Martin Kvaas sa iDiv i Univerziteta u Lajpcigu. Ekonomski podsticaji sami po sebi možda neće biti dovoljni za postizanje ovih ciljeva održivosti, zbog čega bi genetski diverzitet i očuvanje trebalo da budu eksplicitno uključeni u ciljeve održivog razvoja i ciljeve UN za biodiverzitet.
„Iz perspektive ekonomiste, ribolov je u velikoj meri trebalo da izbegne neželjene evolucione promene. Sada kada su se te promene desile, kratkoročno ih je skupo preokrenuti, ali dugoročno, ovo bi se isplatilo u ekonomskom smislu.“
