Mravi koje su ljudi transportovali iz njihovih matičnih zona preoblikuju mravlje zajednice širom sveta. Nedavna studija u Nature Communications od strane Odeljenja za ekologiju i evoluciju na Univerzitetu u Lozani (UNIL) pokazuje da naš uticaj na biodiverzitet prevazilazi biogeografske obrasce koji su rezultat miliona godina evolucije, i nesrazmerno utiče na tropske krajeve i ostrva.
Zamislite sebe sa nogama u pesku, kako se opuštate na plaži severoistočno od Balija. Ispred leži Lombok, čija se silueta vidi na horizontu. Sutra planirate da pređete 40 kilometara koji razdvajaju ova dva ostrva u ogromnom indonežanskom arhipelagu. Bez vašeg znanja, ovo putovanje će vas odvesti preko neprimetne granice: Volasove linije. Ovo nevidljivo razgraničenje je rezultat prošlih kretanja tektonskih ploča, drevne klime i milionima godina evolucionih procesa, dele biogeografske oblasti indomalajske i australijske regije.
Otkrio ju je pre skoro 170 godina neustrašivi britanski prirodnjak Alfred Rasel Volas, ova linija je nekada obećavala oštru suprotnost flore i faune Lomboka sa susednim Baliju. Ipak, usred složenosti savremene ekološke dinamike, mora se razmisliti: da li ovo razgraničenje važi i danas?
Kleo Bertelsmejer, Lucie Aulus-Giacosa i Sebastien Ollier, vanredni profesor, postdoktorski istraživač i biostatičar na Odeljenju za ekologiju i evoluciju na Biološkom i medicinskom fakultetu UNIL-a, proučavali su uticaj raspršivanja posredovano ljudima. alohtonih vrsta na ovim prirodnim biogeografskim barijerama.
Kroz studiju koja se fokusira na mrave kao glavni primer, istraživači ističu uticaje 309 neautohtonih vrsta, prvenstveno slučajno transportovanih putem globalne razmene roba i turizma. Njihova otkrića otkrivaju duboku promenu u istorijskim distribucijama vrsta mrava, naglašavajući dalekosežne posledice ljudske aktivnosti na naše ekološke pejzaže.
„Istraživanja o uticaju alohtonih vrsta na biogeografiju su se u prethodnim istraživanjima uglavnom fokusirala na gastropode. Međutim, naša studija otvara novi teren fokusirajući se na vrste mrava koji su insekti, taksonomska grupa za koju se procenjuje da obuhvata neverovatnih 70% Zemljinog živa životinjska masa“, napominje Aulus-Giacosa, vodeći autor nedavne publikacije.
„Štaviše, naši nalazi otkrivaju ključni uvid: duboke promene izazvane neautohtonim vrstama mrava sežu daleko izvan obrazaca distribucije 309 mrava koje smo analizirali. Umesto toga, oni vrše transformativni uticaj na celokupnu bioregionalnu strukturu biodiverziteta mrava, obuhvatajući 13.774 opisane vrste sa poznatim distribucijama.“
Samo 2% kretanja ovih vrsta dovoljno je da se erodiraju uspostavljene granice i ponovo iscrta mapa distribucije za ovaj raznoliki niz insekata, naglašavajući veličinu našeg uticaja na globalne ekosisteme.
Homogenizacija u tropima
U praktičnom smislu, skoro sve teritorije koje se nalaze pod Tropikom Raka sada čine jedinstveno biogeografsko područje koje se sastoji od sličnih vrsta.
„Jednostavno rečeno, bilo da istražujete pejzaže Australije, Afrike ili Južne Amerike, sada je vrlo verovatno da ćete naići na istu vrstu mrava“, kaže Bertelsmejer, direktor projekta. „Takav fenomen bi nesumnjivo zastao i samom Volasu.
Autori ovu pojavu pripisuju izuzetnoj raznovrsnosti faune koja se nalazi u tropima. Shodno tome, ne samo da je veća verovatnoća da će vrste koje naseljavaju ove regione biti nenamerno transportovane, već i da će se uspešno uspostaviti u sličnim tropskim klimama na drugim mestima.
„Duboko je zabrinjavajuće priznati da smo u roku od samo 200 godina ljudskog uticaja uspeli u potpunosti da prepravimo obrasce oblikovane 120 miliona godina evolucije mrava“, kaže Bertelsmajer, naglašavajući duboke implikacije našeg ekološkog otiska na biodiverzitet Zemlje.
Uopšteno govoreći, studija naglašava zabrinjavajući trend: 52% skupova mrava širom sveta pretrpelo je povećanu sličnost, reafirmišući sveprisutni fenomen biotičke homogenizacije na globalnom nivou. Posebno, ova homogenizacija nesrazmerno utiče na tropske regione, sa ostrvima koji nose posebno težak teret. S obzirom na njihovo bogato evoluciono nasleđe, ovi lokaliteti imaju različite ekosisteme koji su veoma podložni ljudskim pritiscima. Shodno tome, postoji opipljiva bojazan da bi se endemske vrste mogle suočiti sa opasnom ivicom izumiranja.
Specijalizovani za širenje invazivnih insekata u vezi sa globalizacijom trgovine i mobilnosti ljudi, autori sada planiraju da prodube svoja istraživanja u ostrvskim regionima.
„S obzirom na svoju geografiju, privlače više turista, a uvoze više prehrambenih proizvoda. Ali oni često dolaze u pratnji nepoželjnih gostiju koji su potencijalno štetni za lokalnu faunu i floru, koji su posebno krhki. Na primer, želeli bismo da razumemo da li je ovo fenomen objašnjava zašto je homogenizacija izraženija na određenim ostrvima“, objašnjava Aulus-Giacosa.
