Postoji razlika između toga kako mozak zdravih starijih osoba percipira boju u poređenju sa mlađim odraslim osobama, otkriva nova studija koju su vodili istraživači UCL.
Istraživanje, objavljeno u Scientific Reports, uporedilo je kako su zenice mlađih i starijih ljudi reagovale na različite aspekte boja u okruženju.
Tim je angažovao 17 zdravih mladih odraslih osoba prosečne starosti od 27,7 godina i 20 zdravih starijih osoba prosečne starosti od 64,4 godine.
Učesnici su smešteni u zamračenu sobu i pokazivali im 26 različitih boja po pet sekundi, dok su istraživači merili prečnik njihovih zenica.
Zenice se sužavaju kao odgovor na povećanje svetline i boje (šarenosti).
Prikazane boje su uključivale tamne, prigušene, zasićene i svetle nijanse magenta, plave, zelene, žute i crvene, uz dve nijanse narandžaste i četiri boje sivih tonova.
Koristeći veoma osetljivu kameru za praćenje oka, koja je zabeležila prečnik zenice 1.000 puta u sekundi, tim je otkrio da su se zenice zdravih starijih ljudi manje sužavale kao odgovor na hromu boje u poređenju sa mladim odraslima. Ovo je bilo posebno obeleženo za zelene i magenta nijanse.
Međutim, i mlađi i stariji odrasli su imali slične odgovore na „lakoću“ nijanse boje.
Studija je prva koja koristi pupilometriju kako bi pokazala da kako starimo, naš mozak postaje manje osetljiv na intenzitet boja u svetu oko nas.
Nalazi studije takođe dopunjuju prethodna istraživanja ponašanja koja su pokazala da starije osobe percipiraju površinske boje kao manje šarene od mladih odraslih osoba.
Vodeći autor, dr Janneke van Leeuven (UCL Kueen Skuare Institute of Neurologi), objasnila je: „Ovaj rad dovodi u pitanje dugotrajno uverenje među naučnicima da percepcija boja ostaje relativno konstantna tokom životnog veka, i umesto toga sugeriše da boje polako blede kako Naši nalazi bi takođe mogli pomoći da se objasni zašto se naše preferencije boja mogu menjati kako starimo — i zašto bi barem neki stariji ljudi možda radije oblačili smele boje.“
Istraživači veruju da kako starimo dolazi do opadanja osetljivosti tela na nivoe zasićenosti boja unutar primarnog vizuelnog korteksa — dela mozga koji prima, integriše i obrađuje vizuelne informacije koje se prenose iz mrežnjače.
Prethodna istraživanja su takođe pokazala da je ovo karakteristika retkog oblika demencije zvanog posteriorna kortikalna atrofija (PCA), gde primetne poteškoće i abnormalnosti u percepciji boja mogu biti posledica značajnog pada osetljivosti mozga na određene tonove boja (posebno zelene i magenta) u primarnom vizuelnom korteksu i njegovim povezanim mrežama.
Ko-korespondentni autor, profesor Džejson Voren (UCL Queen Square Institute of Neurology), primetio je: „Naši nalazi mogu imati široke implikacije na način na koji prilagođavamo modu, dekor i druge ‘prostore’ boja za starije ljude, a potencijalno čak i na naše razumevanje bolesti mozga koji stari, kao što je demencija.
„Ljudi sa demencijom mogu pokazati promene u preferencijama boja i drugim simptomima koji se odnose na vizuelni mozak – da bismo ih ispravno protumačili, prvo moramo da procenimo efekte zdravog starenja na percepciju boja. Stoga su potrebna dalja istraživanja kako bi se ocrtala funkcionalna neuroanatomija našeg nalazi, jer mogu biti uključena i viša kortikalna područja.“
