Šta je stidljivost? Istraživanja su pokazala da stidljivost karakteriše strah i nervoza kao odgovor na društvenu novinu i/ili društvenu evaluaciju. Stidljivost se može manifestovati na bihevioralnim, afektivnim i fiziološkim nivoima, ali malo se zna o tome kako se ove komponente grupišu. Dugogodišnje teorije primećuju da se stidljivost može konceptualizovati kao osobina koja je relativno stabilna tokom razvoja, što se opisuje kao temperamentna stidljivost.
Stidljivost se takođe može konceptualizovati kao emocija koja se oseća u određenoj društvenoj situaciji, koja se opisuje kao stidljivost stanja. Da bi se pomoglo boljem razumevanju stidljivosti kod dece, nova studija objavljena u časopisu Child Development od strane istraživača sa Univerziteta McMaster u Kanadi ispitivala je ponašanje, afektivne i fiziološke odgovore deteta na govorni zadatak.
Nalazi su pokazali da temperamentna stidljivost može postojati u određenoj grupi dece tokom vremena, dok veći podskup dece može doživeti stidljivost kao emocionalno stanje u nekim situacijama.
„Naši nalazi pružaju empirijsku podršku za dugo teoretizovanu ideju da može postojati podskup temperamentno stidljive dece koja manifestuju povećanu bihejvioralnu, afektivnu i fiziološku reaktivnost kao odgovor na društveni stres, kao i podskup dece koja mogu iskusiti samo afektivnu komponentu koja može odražavati stidljivost države“, kako je objasnila Kristie Poole koja je sprovela studiju na Univerzitetu McMaster i sada je postdoktorski saradnik Banting na Univerzitetu Brok.
„Ovo naglašava višestruke komponente i razvojni tok temperamentne stidljivosti i karakteristike koje razlikuju temperamentnu i državnu stidljivost u srednjem do kasnom detinjstvu.“
Sadašnja studija je obuhvatila 152 kanadske dece (73 devojčice) uzrasta 7-8 godina i njihove primarne staratelje. Deca su rođena u lokalnoj bolnici i regrutovana su iz baze podataka o deci na Univerzitetu Mekmaster koja sadrži zapise o rođenju beba čiji su roditelji pristali na uključivanje njihovog deteta.
Devedeset procenata negovatelja koji su učestvovali bile su majke, a 10% očevi. Deca su bila pre svega belci (81,6%), zatim mešoviti (9,9%), Azijati (3,9%), crnci (2,6%) i Latinoamerikanci (2%). Deca su prvenstveno bila iz porodica srednjeg do višeg socioekonomskog sloja.
Deca su opremljena ambulantnim elektrokardiogramom i obavljali su aktivnosti sa eksperimentatorom u sobi pored roditelja. Za to vreme, roditelji su popunjavali onlajn upitnike u vezi sa temperamentom deteta dok su pratili svoje dete na prigušenom monitoru sa zatvorenim krugom. Deca su pripremila dvominutni govor o svom poslednjem rođendanu i recitovala svoj govor pred video kamerom i ogledalom.
Rečeno im je da će govor biti snimljen kako bi druga deca kasnije pogledala. Ovo je dizajnirano da izazove stres. Istraživački tim je kodirao dečje izbegavanje/inhibiciju (tj. ponašanje), deca su sama prijavila svoju nervozu (tj. afekt), a merena je respiratorna sinusna aritmija (tj. fiziologija).
Za svoje vreme, porodice su dobile poklon kartice od 20 dolara, a deca su dobila sertifikat mlađeg naučnika. Na jednogodišnjim i dvogodišnjim evaluacijama, roditelji su ispunili onlajn anketu o temperamentu svog deteta. Oni su odgovorili na izjave poput „dete se ponaša stidljivo sa novim ljudima“. Ovo je ispitalo kako su odgovori dece na govor povezani sa njihovim temperamentom tokom vremena. Roditelji su dobili poklon karticu od 10 dolara pri svakom praćenju.
„Nalazi su pokazali da je otprilike 10 procenata dece u našoj studiji pokazalo reaktivnost na društveni stres na govor na bihevioralnim, afektivnim i fiziološkim nivoima, a takođe je imalo obrazac relativno veće, stabilne temperamentne stidljivosti koju su roditelji prijavili tokom vremena, pružajući dokaze da oni se mogu okarakterisati kao temperamentno stidljivi“, nastavio je Pul.
„Druga podskupina od približno 25 procenata dece pokazala je obrazac reaktivnosti na društveni stres samo na afektivnom nivou (tj. osećaj nervoze koji su sami prijavili) i nije pokazao relativno visok nivo temperamentne stidljivosti koju su roditelji prijavili, pružajući dokaz da su može se okarakterisati stidljivošću države. Nalazi imaju implikacije na konceptualizaciju stidljivosti u tome što se različite vrste stidljivosti mogu razlikovati po vrsti, a ne stepenu.“
Nalazi pružaju empirijske dokaze za dugogodišnje ideje koje je prvi artikulisao pokojni Džerom Kejgan pre nekoliko decenija. On je tvrdio da temperamentna stidljivost može postojati kao posebna kategorija za neku decu i da su karakteristike koje definišu ovu kategoriju relativno stabilne u vremenu i kontekstu.
Pored ove podskupine temperamentno stidljive dece, istraživači su otkrili da veći deo dece može da doživi stidljivost kao emocionalno stanje u nekim situacijama. Verovatno je da je iskustvo stidljivosti stanja kao odgovor na govorni zadatak relativno uobičajeno, normativno iskustvo za decu ovog uzrasta.
Za manju grupu temperamentno stidljive dece, međutim, biti u centru pažnje može biti stresno tokom vremena i različitih konteksta. Pošto znamo da nisu sva deca ista i da je rana temperamentna stidljivost faktor rizika za probleme vezane za internalizaciju, budući rad bi trebalo da ispita posledice ovih nalaza na socijalno, psihološko i akademsko prilagođavanje dece.
Autori priznaju nekoliko ograničenja u svom istraživanju. Studija je merila samo bihevioralne, afektivne i fiziološke komponente u jednom trenutku, tako da nemaju sredstva za merenje da li ove komponente ostaju stabilne tokom razvoja. Autori preporučuju da buduća istraživanja uključuju raznovrsnije uzorke dece, jer je ova studija prvenstveno bila bela deca iz porodica srednjeg do višeg socioekonomskog statusa, što otežava generalizaciju nalaza.
