Kako automatizacija pomaže forenzičarima u identifikaciji otisaka cipela

Kako automatizacija pomaže forenzičarima u identifikaciji otisaka cipela

Ujutro 21. decembra 1999. Vilijam Fajf je otišao na odeću u crkvu Triniti u Torontu i ostavio tri para patika za trčanje. Tajni policajac provincije Ontario ga je pratio i uzeo cipele za forenzičku analizu.

Ono što su otkrili bilo je važno: na jednoj od cipela dezen gazećeg sloja odgovara otisku cipele uzetim iz sobe u kojoj je samo nekoliko meseci ranije u gradu Sainte-Agathe-des-Mont u Kvebeku ubijena žena po imenu Monik Gaudreau .

Policija je sledećeg dana uhapsila Fajfa. I ono što je na kraju izašlo na videlo bilo je šokantno: tokom poslednje dve decenije u Kvebeku, između 1979. i 1999. godine, ubio je najmanje devet žena, čime je postao najozloglašeniji serijski ubica u istoriji pokrajine.

Slučaj ilustruje važnost fizičkih dokaza u rešavanju zločina — u ovom primeru, otisci cipela uzeti na mestu zločina. Da bi otisak cipele bio koristan, njegova šara gazećeg sloja mora biti pažljivo kodirana i uneta u bazu podataka o otiscima cipela.

Obično ovo kodiranje rade forenzički analitičari ručno, ali da li je ovaj metod pouzdan? Vincent Mousseau, Ph.D. student na UdeM-ovoj školi za kriminologiju, odlučio je da sazna.

Zatražio je pomoć kvebečke laboratorije za forenzičku nauku, Laboratoire de sciences judiciaires et de medecine legale (LSJML). Njegovi nalazi su nedavno objavljeni u časopisu Canadian Societi of Forensic Science Journal.

„Otisci cipela su deo niza posrednih dokaza koji mogu pokrenuti istragu”, rekao je Muso.

„Oni se retko predstavljaju kao dokaz na sudu, ali mogu pomoći da se istraga usmeri u pravom smeru tako što će, na primer, utvrditi broj ljudi prisutnih u vreme zločina, isključiti osumnjičene ili povezati zločine za koje je policija prvobitno mislila. bili nepovezani“.

Kao deo svog istraživanja, Mousseau je pomogao da se uspostavi projekat u LSJML, gde je radio kao student nekoliko godina, da se analizira validnost kodiranja hiljada slika otisaka cipela sadržanih u njegovoj bazi podataka.

„Ova baza podataka je slična bazi podataka o otiscima prstiju koju koristi policija širom Kvebeka“, objasnio je on. „Nakon što dobije sliku otiska cipele snimljenog na mestu zločina, forenzički analitičar mora da ispita i kodira različite obrasce.

To nije lak zadatak. „Kvalitet otiska obuće je često neoptimalan; na primer, to može biti delimičan otisak ili gazeći sloj može biti zaklonjen blatom ili peskom“, objasnio je Mousseau. „Zato moramo da se uverimo da ljudi koji postavljaju upite bazi podataka čitaju obrasce na isti način.“

Mousseau i dva forenzička analitičara iz LSJML-ove forenzičke obavještajne službe izdvojili su set od oko 30 otisaka cipela iz baze podataka i zatim ih kodirali pomoću analitičke mreže. Svaki analitičar je kodirao svaki otisak cipela dva puta, u razmaku od dve nedelje.