Kao deo dijagnoze raka dojke, patolozi uzimaju ćelije iz biopsije i proveravaju ih pod mikroskopom. Većina kancerogenih ćelija formira okrugle nakupine, poznate kao bez posebnog tipa, ili invazivni duktalni karcinom (IDC). Kod manjeg broja pacijenata, abnormalne ćelije su više raspršene, rastući kao vitice poput paukove mreže kroz tkivo dojke.
To su invazivni lobularni karcinomi (ILC). U veoma retkim slučajevima, IDC i ILC se javljaju zajedno kao mešoviti duktalno-lobularni karcinom dojke (MDLC), koji se javlja kao tip kolizije, gde IDC i ILC ćelije rastu u različitim regionima, na kraju se sudarajući ili mešajući tip, u kojem su ćelije pomešane.
Ove složene MDLC tumore je teško definisati i nisu dobro proučeni, tako da postoji malo razumevanja molekularnih karakteristika i najboljih pristupa lečenju, kaže Steffi Oesterreich, dr. Pitt i ko-vođa programa biologije raka u UPMC Hillman Cancer Center.
Kada su Oesterreich i njen tim, koji su uključivali istraživače sa Univerziteta u Mičigenu i Memorijal Sloan Kettering Cancer Centra, analizirali MDLC tumore tipa kolizije, otkrili su da IDC i ILC regioni imaju različite molekularne karakteristike, bacajući novo svetlo na složenost ovih tumora, i sugerišući da bi različiti pristupi tretmanu mogli biti opravdani.
Nalazi su objavljeni u PNAS-u.
„Otkrili smo da različiti regioni mešovitih tumora imaju veoma različitu osnovnu biologiju“, rekao je Oesterreich, koji je takođe kodirektor i direktor obrazovanja u Centru za istraživanje raka kod žena Instituta za istraživanje Magee-Vomens i UPMC Hillman. „Ovi pacijenti u suštini imaju dve nezavisne bolesti koje mogu različito reagovati na različite tretmane.“
Za studiju, istraživači su identifikovali tri slučaja raka dojke za koje su se tri patologa složila da su MDLC. Zatim su koristili novu tehnologiju prostornog sekvenciranja koja upoređuje ekspresiju gena u različitim regionima tumora. Takođe su izvršili analizu mutacije kako bi identifikovali promene u DNK sekvencama tumorskih ćelija širom tumora.
Otkrili su da IDC i ILC regioni tumora imaju veoma različite profile ekspresije gena, ili transkriptome.
„U jednom od slučajeva pronašli smo veoma različite molekularne podtipove u različitim regionima tumora“, rekao je Oesterreich. „Jedan je ono što nazivamo luminalnim, a drugi je bio trostruko negativan. Ovi molekularni podtipovi se tretiraju veoma različito. Naši nalazi sugerišu da bi prostorno sekvencioniranje mešovitog tipa raka dojke moglo da pruži informacije o različitim terapijama za pacijente.“
Još jedan ključni nalaz je da su sva tri slučaja imala različite molekularne karakteristike.
„Bilo je iznenađujuće, gotovo šokantno, da su tri slučaja MDLC-a bila toliko različita“, rekao je Oesterreich. „Naša studija otkriva ogromne varijacije unutar ove već veoma varijabilne bolesti.“
Dok je genetsko sekvenciranje rutinski deo nege raka, trenutni pristupi ne uzimaju u obzir varijacije u tumoru. U budućnosti, prostorno sekvenciranje bi se moglo kombinovati sa drugom tehnologijom kao što je sekvenciranje pojedinačnih ćelija kako bi se pružila nijansirana slika mešovitih tumora kako bi se vodili personalizovani tretmani koji ciljaju na ovu složenost.
Oesterreich se nada da ova studija podiže svest o potencijalnim kliničkim implikacijama mešovitih karcinoma dojke i podstiče dodatna istraživanja kako bi se razumelo više o ovoj nedovoljno proučavanoj bolesti i optimalnim pristupima lečenja.