Plastični predmeti za domaćinstvo i odeća od sintetičkih vlakana oslobađaju mikroplastiku, čestice manje od pet milimetara koje mogu neprimećeno ući u okolinu. Mali deo ovih čestica je toliko mali da se meri u nanometrima. Takva nanoplastika je predmet intenzivnog istraživanja, jer se nanoplastične čestice mogu apsorbovati u ljudsko telo zbog svoje male veličine — ali se od danas malo zna o njihovoj potencijalnoj toksičnosti.
Empa istraživači iz grupe Bernda Novaka u laboratoriji Technology and Society sada su udružili snage sa kolegama iz Kine kako bi bliže pogledali nanočestice oslobođene iz tekstila. Tong Jang, prvi autor studije, sproveo je istraživanja tokom svog doktorata u Empi. U ranijim studijama, istraživači Empe su već mogli da pokažu da se i mikro i nanoplastika oslobađa kada se poliester pere.
Detaljno ispitivanje oslobođenih nanočestica sada je pokazalo da nije sve što se na prvi pogled čini nanoplastično zapravo nanoplastično.
U značajnoj meri, oslobođene čestice, u stvari, nisu bile nanoplastika, već nakupine takozvanih oligomera, odnosno malih do srednjih molekula koji predstavljaju međufazu između dugolančanih polimera i njihovih pojedinačnih gradivnih blokova, tj. monomeri. Ovi molekuli su čak manji od nanoplastičnih čestica, a o njihovoj toksičnosti se gotovo ništa ne zna. Istraživači su objavili svoje nalaze u časopisu Nature Water.
Za studiju, istraživači su ispitali dvanaest različitih poliesterskih tkanina, uključujući mikrovlakna, saten i dres. Uzorci tkanine su isprani do četiri puta, a nanočestice oslobođene u procesu su analizirane i karakterisane. Nije lak zadatak, kaže Bernd Novak. „Plastika, posebno nanoplastika, je svuda, uključujući i naše uređaje i pribor“, kaže naučnik. „Kada merimo nanoplastiku, moramo uzeti u obzir ovu ‘pozadinsku buku’.“
Istraživači su koristili etanolno kupatilo da bi razlikovali nanoplastiku od nakupina oligomera. Plastični komadi, bez obzira koliko mali, ne rastvaraju se u etanolu, ali se agregacije oligomera rastvaraju. Rezultat: Otprilike trećina do skoro 90% nanočestica oslobođenih tokom pranja može se rastvoriti u etanolu. „Ovo nam je omogućilo da pokažemo da nije sve što na prvi pogled izgleda kao nano plastika, u stvari, nanoplastika“, kaže Novack.
Još nije jasno da li oslobađanje takozvanih nanočestica oligomera tokom pranja tekstila ima negativne efekte na ljude i životnu sredinu. „Kod druge plastike, studije su već pokazale da su oligomeri nanočestica toksičniji od nanoplastike“, kaže Novack. „Ovo je pokazatelj da ovo treba pažljivije istražiti.
Međutim, istraživači su uspeli da utvrde da priroda tekstila i metoda rezanja – makaze ili laser – nemaju veći uticaj na količinu oslobođenih čestica.
Ni mehanizam oslobađanja još nije razjašnjen – ni za nano plastiku ni za čestice oligomera. Dobra vest je da se količina oslobođenih čestica značajno smanjuje sa ponovljenim pranjem. Moguće je da oligomerne čestice nastaju tokom proizvodnje tekstila ili da se odvajaju od vlakana kroz hemijske procese tokom skladištenja. Potrebne su i dalje studije u ovoj oblasti.
Novack i njegov tim se za sada fokusiraju na veće čestice. U svom sledećem projektu žele da istraže koja se vlakna oslobađaju prilikom pranja tekstila od obnovljivih sirovina i da li bi ona mogla da naškode životnoj sredini i zdravlju. „Polusintetički tekstil kao što su viskoza ili liocel se reklamira kao zamena za poliester“, kaže Novack. „Ali još ne znamo da li su zaista bolji kada je u pitanju oslobađanje vlakana.“
