Svemirski teleskop Džejms Veb (JVST) primetio je ključni dokaz u prilog dugotrajnoj hipotezi o formiranju planeta, što znači da su astronomi uvereni da su deo kosmičkog procesa u pravu.
Podaci JVST-a koje je obradio međunarodni tim istraživača podržavaju teoriju o ‘ponošenju ledenog šljunka’, za koju se smatra da je od vitalnog značaja za spajanje prašine i stena koje se na kraju pretvaraju u planete poput naše.
Jednostavno rečeno, ledeni šljunak funkcioniše ovako: dok se sitni, ledom prekriveni komadići materijala sudaraju u spoljašnjim delovima mladog protoplanetarnog diska, oni gube zamah, dozvoljavajući im da padnu prema zvezdi u topliju zonu gde se njihova smrznuta prevlaka sublimira .
Od ovog prstena finih krhotina i vodene pare formiraju se stenovite planete, koje efikasno služe kao servis za isporuku građevinskog materijala širom novorođenog solarnog sistema.
Koliko god ideja bila zgodna, studije daleke svetlosti zvezda koje bi mogle da ukažu na položaj te vodene pare do sada su bile previše zamagljene da bi se sa sigurnošću moglo reći da li se ovo nanošenje ledenih kamenčića uopšte dešava.
Ovde je tim pogledao slike veće rezolucije snimljene JVST-ovom infracrvenom kamerom srednjeg dometa da bi ispitao dve vrste protoplanetarnog diska; kompaktan i proširen. Kao što nazivi sugerišu, proširene verzije su veće i sastoje se od različitih prstenova razdvojenih pritiskom i gravitacijom, dok su kompaktni protoplanetarni diskovi čvršće zbijeni zajedno.
Ono što novo istraživanje pokazuje je da se ledeni materijali zaista mogu kretati po protoplanetarnim diskovima, iako se to lakše dešava na kompaktnim diskovima.
„U prošlosti smo imali ovu veoma statičnu sliku formiranja planeta, skoro kao da su postojale ove izolovane zone iz kojih su se formirale planete“, kaže planetarni naučnik Kolet Salik sa Vasar koledža.
„Sada zapravo imamo dokaze da ove zone mogu da komuniciraju jedna sa drugom. To je takođe nešto što se predlaže da se dogodilo u našem Sunčevom sistemu.“
Upoređujući podatke sa kompaktnih i proširenih diskova, tim je mogao da vidi više vodene pare prikupljene na „liniji snega“ kompaktnog diska, gde bi ledeni šljunak trebalo da izgubi mnogo više pare.
To podržava ideju da se građevinski materijali mogu kretati unutra preko diska, što je fenomen koji je efikasniji kod kompaktnih diskova gde ne treba prelaziti velike praznine. Dok sublimirajuća struja šljunka nastavlja da pada snegom sa one strane, oni obezbeđuju i čvrste materije i vodu za stvaranje semena nove planete, tako ide teorija.
To je fascinantno otkriće, omogućeno zahvaljujući super-osetljivoj instrumentaciji visoke rezolucije na JVST-u. Sada astronomi mogu da nastave da istražuju formiranje planeta, znajući da se ovaj proces zaista dešava.
„Veb je konačno otkrio vezu između vodene pare u unutrašnjem disku i nanošenja ledenih kamenčića sa spoljašnjeg diska“, kaže astrofizičar Andrea Banzati sa Teksaškog državnog univerziteta.
„Ovo otkriće otvara uzbudljive izglede za proučavanje formiranja stenovitih planeta sa Vebom!“