Novo, precizno merenje brzine širenja Univerzuma je u toku, i servira ogroman kosmički kiseli krastavčić.
Koristeći Hablove podatke i nova zapažanja sa svemirskog teleskopa Džejms Veb (JVST), tim koji predvodi fizičar Adam Ris sa Univerziteta Džons Hopkins potvrdio je da su prethodna merenja ipak tačna, uprkos godinama debate.
Na osnovu ogromnih udaljenosti od našeg Sunčevog sistema do promenljivih zvezda Cefeida i supernove tipa Ia, koje se koriste za stvaranje „merdevine kosmičke udaljenosti“, izgleda da se naš Univerzum zaista širi brzinom od 73 kilometra u sekundi po megaparseku – brzinom poznatom kao Hablova konstanta.
Problem je u tome što druge metode merenja Hablove konstante vraćaju različita merenja. Naučnici su smatrali da je ova Hablova ‘napetost’, kao što je poznato, možda ljudska greška. Novo merenje sa veoma visokim nivoom poverenja – 8 sigma – znači da je nešto drugo problem.
„S obzirom da su greške merenja negirane, ono što ostaje je stvarna i uzbudljiva mogućnost da smo pogrešno razumeli Univerzum“, kaže Riss.
Hubble tenzija je verovatno najveći problem u vezi sa kosmologijom, i ima veze sa brzinom kojom se ekspanzija Univerzuma ubrzava – fundamentalno merenje Univerzuma. Imamo nekoliko metoda da to izvedemo, ali dve glavne su standardne sveće i standardni lenjiri.
Standardne sveće su svetla u mraku sa poznatim unutrašnjim osvetljenjem. To su promenljive zvezde Cefeida i supernove tipa Ia. Ako znamo koliko je nešto suštinski svetlo, možemo izračunati koliko je daleko, sa velikom preciznošću. Promenljive zvezde cefeida i supernove tipa Ia daju nam Hablovu konstantu od oko 73 kilometra u sekundi po megaparseku.
Standardni vladari su zasnovani na signalima iz ranog Univerzuma. To uključuje kosmičku mikrotalasnu pozadinu – svetlost koja je prvi put prostrujala kroz Univerzum oko 380.000 godina nakon Velikog praska – i barionske akustične oscilacije, od kojih obe daju Hablovu konstantu od oko 67 km/s/megaparsec.
Bez obzira koliko puta naučnici mere Hablovu konstantu, uvek se nađu na ovom neskladu. I to je više od malog bleska. Hablova konstanta je jedan od alata koje koristimo za merenje veličine i starosti Univerzuma, na primer. Da bi bolje razumeli Univerzum, naučnici moraju pronaći izvor neslaganja.
Trenutni kosmološki modeli funkcionišu veoma dobro u nekim aspektima, tako da predložena rešenja uglavnom znače da se nešto drugo pokvari. Ljudska greška, stoga, postaje privlačno objašnjenje za Hablovu napetost, pa naučnici nastavljaju da mere, ponovo mere i ponovo mere, tražeći mesto gde smo se natrpali.
Jedna od mogućnosti je da smo uradili nešto pogrešno sa originalnim Hablovim merenjima, pa su Ris i njegove kolege koristili JVST da provere svoj rad. Početna merenja izvršena prošle godine bila su u skladu sa Hablovim zapažanjima; ali postojala je mogućnost da, što smo dublje zavirili u svemir, dva seta merenja bi mogla više da se razilaze, pri čemu su merenja udaljenosti Hablove cefeide postajala sve manje tačna sa rastojanjem.
Pa, sada je JVST sustigao Habl, a to jednostavno nije slučaj. Sva merenja su konzistentna.
„Sada smo obuhvatili ceo opseg onoga što je Habl primetio i možemo da isključimo grešku merenja kao uzrok Hablove napetosti sa veoma visokim poverenjem“, kaže Riss. „Kombinovanje Veba i Habla nam daje najbolje od oba sveta. Smatramo da Hablova merenja ostaju pouzdana dok se penjemo dalje duž lestvice kosmičke udaljenosti.“
Dakle, moramo da shvatimo šta je to što ne znamo. Zapažanja gravitacionih talasa, poznata kao standardne sirene, mogu biti ključna. U ovom trenutku, granice grešaka na standardnim sirenama su prevelike da bi donele sigurnu odluku, iako se čini da se manje-više slažu sa standardnim svećama. U toku su napori da se nastavi sa merenjima; verovatno ćemo samo morati da budemo strpljivi.
S druge strane, nova merenja znače da možemo da nastavimo da verujemo u dobri stari Habl. Kakav apsolutni vojnik.
