Stvorenja sa jednim rogom nalaze se u mitovima širom sveta. Iako jednorozi u različitim kulturama nemaju mnogo veze jedni s drugima, u evropskoj misli imaju višestruke asocijacije.
Na primer, rimski istoričar prirode Plinije Stariji pisao je o jednorozima u prvom veku nove ere. Jednorog se pojavljuje iu srednjovekovnim hrišćanskim i keltskim verovanjima, i nacionalna je životinja Škotske. Istaknutost jednoroga u evropskoj kulturi proširila se širom sveta sa kolonizacijom.
U južnoj Africi, kolonijalne evropske ideje susrele su se sa starijim domorodačkim verovanjima o jednorogim stvorenjima. Naglasio sam ovo u nedavnom istraživačkom članku o nekim od kamenih umetnosti u regionu.
U doba prirodnih nauka, jednorozi su postepeno odbačeni kao mitska, a ne biološka stvorenja. Ali neki su mislili da prave životinje sa jednim rogovima možda još uvek postoje u „neistraženim divljinama“ Afrike.
Čuvenu potragu za takvim dokazima sproveo je engleski putnik, pisac i političar ser Džon Barou (1764-1848). Čuo je glasine o „jednorozima“ od kolonista i lokalnog stanovništva koje je sreo na svojim putovanjima po južnoj Africi.
Jedna od tih glasina bila je da su jednorozi prikazani na stenama koje su napravili starosedeoci San (Bušmani) u regionu. Barou ih je bezuspešno tražio. Zatim je u planinama u sadašnjoj provinciji Istern Kejp pronašao i kopirao sliku jednoroga (slika 1).
Ali mnogi su bili skeptični prema njegovim tvrdnjama. Njegova objavljena kopija više liči na evropsku gravuru nego na sansku sliku na steni. Uopštenije govoreći, kritičari su tvrdili da su slike jednoroga na kamenu verovatno inspirisane bočnim pogledima na gemsbok ili južnoafričke orikse — antilope sa dugim, pravim rogovima — ili nosoroge (koji mogu imati jedan rog u Indiji, ali imaju dva u južnom Afrika).
Moje istraživanje zaključuje da ove kritike ne uzimaju u obzir nekoliko faktora koji su od tada izašli na videlo. Moj rad pruža dodatnu podršku tvrdnjama da neke slike na stenama u Sanu zaista prikazuju jednoroga stvorenja.
Rano dokumentovane slike na kamenu jednorogih stvorenja poznate su iz kopija iz 19. i 20. veka britanskog geologa Džordža Stoua i južnoafričke učiteljice M. Helen Tong.
Skrećem pažnju na dodatne primere kamenih slika jednorogih stvorenja (slike 2 i 3).
Zajedno, ovo pokazuje da se slike na kamenu jednorogih stvorenja ne mogu odbaciti kao naturalistički profili dvorogih stvorenja, pri čemu jedan rog pokriva drugi.
Drugi način na koji se moje istraživanje bavi ranim kritikama je da skrenem pažnju na ranije zanemarena domorodačka verovanja o jednorogim bićima.
Dokazi sugerišu da su „jednorozi“ u domorodačkim mitskim verovanjima i kamenoj umetnosti zapravo oblici kiše nalik životinjama, poznati kao kišne životinje.
Tongova koleginica i saradnica, Dorotea Blik, uporedila je Stouove i Tongove kopije i 1909. sugerisala da su slike antilope sa jednim rogom na kamenu verovatno vrste kišnih životinja, koje je poznavala iz mitova o |Ksam Sanu (Bušmanu).
Kišne životinje su istaknute u san ritualima, mitovima i umetnosti. Imaju mnogo oblika, od četvoronožnih stvorenja do zmija. Ritualno su ih uhvatili i zaklali sanski proizvođači kiše kako bi kiša padala na određenim mestima. Mnogi |Ksam mitovi govore o opasnoj muškoj kiši, ponekad personifikovanoj kao „Kiša“, koja je pubertetsku devojku i njihove porodice pretvarala u žabe kada devojke nisu ispravno poštovale svoje tabue inicijacije.
Između ostalih detalja, moj rad ističe fascinantnu i ranije propuštenu referencu na jednorogo vodeno stvorenje. U jednoj od varijanti priče koju su ispričali |Han=kass’o ili Klein Jantje — |Ksam čovek koji je bio stručni pripovedač — kaže se da „vodeno dete“ ili maloletna kišna životinja ima jedan rog. Priču je fonetskim pismom (za snimanje zvukova sanskog jezika) napisala Lusi Lojd (Blikova tetka) i prevedena na engleski.
Devojka u |Han=kass’oovoj priči krši pravila svoje ritualne pubertetske izolacije tako što odlazi na jezerce i hvata (kao ribe) decu kiše koju kuva i jede. Posle nekoliko puta ona se bori da uhvati još jednog: za razliku od ostalih, ovo poslednje stvorenje je „odrasla voda“.
Znamo šta ga je učinilo prepoznatljivim odraslim: za razliku od ostalih, imao je jedan rog koji je virio iz vode. Imamo, dakle, stvarne reči |Ksam San (koje se prevode kao „rogato kišno dete“) koje se koriste da opišemo ovu vrstu kišne životinje, koju nalazimo na slikama na stenama ui oko Istočnog Kejpa.
U kolonijalnom periodu, starosedeoci su bili izloženi evropskim slikama jednoroga na grbovima, značkama i dugmadima i kroz priče. U jednom od zabeleženih slučajeva, starosedeoci na Kejpu videli su britanski kraljevski grb i komentarisali jednoroga u njemu. Prepoznali su ga kao svog „boga“, ali ovaj opis, preveden na engleski sa nepoznatog autohtonog idioma, verovatno se odnosi na mitsku prirodu stvorenja, a ne na istinski status nalik bogu.
Strane slike jednoroga su možda postepeno uticale na lokalne. Neke slike na kamenu jednorogih stvorenja — koje datiraju povezane ljudske figure u evropskoj odeći u kolonijalni period — prikazuju rogove usmerene nagore ili napred (slika 4) kao evropski jednorog, a ne unazad kao antilope, kao što je eland (slika 5 ), po kojoj su modelovane mnoge kamene slike jednorogih kišnih životinja.
Jednoroge životinje prikazane u kamenoj umetnosti nisu samo nosorozi ili antilope, niti su stvorenja iz evropskog mita.
Domorodačka verovanja nam pomažu da objasnimo da je neobična sličnost između evropskih jednoroga i južnoafričkih „jednoroga“ bila čista slučajnost. Mešanje stranih verovanja sa lokalnim u kolonijalnoj Južnoj Africi sakrilo je nezavisno, autohtono stvorenje.
