Papagaji su izuzetni govornici. Oni mogu da nauče nove zvuke tokom čitavog svog života, skupljajući gotovo neograničen vokalni repertoar. U isto vreme, papagaji proizvode pozive tako da ih članovi svog jata mogu pojedinačno prepoznati – postavljajući pitanje kako njihovi pozivi mogu biti veoma promenljivi, a istovremeno i jedinstveno prepoznatljivi.
Studija o monaškim papagajima koju su sproveli Institut za ponašanje životinja Maks Plank i Museu de Ciencies Naturals de Barcelona možda imaju odgovor: pojedinci imaju jedinstven ton glasa, poznat kao otisak glasa, sličan onom kod ljudi. Ovaj nalaz kod divljeg papagaja otvara mogućnost da bi otisak glasa mogao biti prisutan i kod drugih vokalno fleksibilnih vrsta, kao što su delfini i slepi miševi.
„Ima smisla da papagaji monasi imaju otisak glasa“, kaže Simeon Smeele iz Maksa Planka, prvi autor rada objavljenog u Royal Societi Open Science. „To je elegantno rešenje za pticu koja dinamički menja svoje pozive, ali ipak treba da bude poznata u veoma bučnom jatu.“
Ljudi imaju složen i fleksibilan vokalni repertoar, ali se i dalje možemo prepoznati samo po glasu. To je zato što ljudi imaju otisak glasa: naš vokalni trakt ostavlja jedinstven potpis u tonu našeg glasa na svemu što kažemo.
Druge društvene životinje takođe koriste glasovne znakove da bi bile prepoznate. Kod ptica, slepih miševa i delfina, na primer, pojedinci imaju jedinstveni „potpisni poziv“ koji ih čini prepoznatljivim članovima grupe. Ali pozivi sa potpisom kodiraju identitet samo u jednom tipu poziva. Do danas, gotovo da ne postoje dokazi da životinje imaju jedinstvene potpise koji su u osnovi svih poziva koje je pojedinac uputio. Drugim rečima, gotovo nijedna životinja nije poznata da ima otisak glasa.
To je iznenadilo Smeelea, doktorskog istraživača na Institutu za ponašanje životinja Maks Plank koji proučava kako papagaji koriste svoje izuzetne vokalne sposobnosti za druženje u velikim grupama. Kao i ljudi, papagaji koriste svoj jezik i usta da moduliraju pozive, što znači da „njihovo gunđanje i vrisak zvuče mnogo ljudskije od čistog zvižduka ptica pevačica“, kaže on.
Takođe, kao i ljudi, papagaji žive u velikim grupama sa tečnim članstvom. „Moglo bi biti desetine ptica koje zovu u isto vreme“, kaže on. „Potreban im je način da prate koji pojedinac pravi koji zvuk.“
Smeele se zapitao da li su papagaji, koji poseduju pravu anatomiju zajedno sa potrebom da se kreću složenim društvenim životima, možda razvili i otiske glasa. Da bi saznao da je otputovao u Barselonu gde u divljini postoji najveća populacija pojedinačno obeleženih papagaja. Tamošnji monasi papagaji su invazivni i roje se po gradskim parkovima u jatima koja broje stotine ptica.
Program praćenja koji vodi Museu de Ciencies Naturals de Barcelona obeležava papagaje već 20 godina, sa 3000 pojedinačno identifikovanih ptica do sada – blagodat za Smeela i njegovu studiju o individualnom prepoznavanju glasa.
Naoružani mikrofonima za sačmarice, Smeele i njegove kolege snimili su pozive stotina pojedinaca, prikupivši ukupno preko 5000 vokalizacija, što je čini najvećom studijom individualno obeleženih divljih papagaja do sada. Važno je da je Smeele ponovo snimao iste osobe tokom dve godine, što je otkrilo koliko su pozivi bili stabilni tokom vremena.
Zatim su koristili skup modela da otkriju koliko su jedinke prepoznatljive unutar svakog od pet glavnih tipova poziva koje je dala ova vrsta. Iznenađujuće, otkrili su veliku varijabilnost u takozvanom „kontakt pozivu“ koji ptice koriste da emituju svoj identitet. Ovo je poništilo dugogodišnju pretpostavku da kontaktni pozivi sadrže stabilan individualni signal – i sugerisalo da papagaji koriste nešto drugo za individualno prepoznavanje.
Da bi testirao da li su otisci glasa u igri, Smeele se okrenuo modelu mašinskog učenja koji se široko koristi u prepoznavanju ljudskog glasa, koji otkriva identitet govornika koristeći drvo njihovog glasa. Oni su obučili model da prepozna pozive pojedinačnih papagaja koji su po zvuku klasifikovani kao „tonalni“.
Kada je model bio obučen na pojedincu, oni su zatim testirali da li model može da otkrije istu osobu iz različitog skupa poziva koji su po zvuku klasifikovani kao „režanje“. Model je to uspeo da uradi tri puta bolje nego što se očekivalo slučajno, pružajući dokaze da papagaji monasi imaju otisak glasa, za koji Smel kaže da bi „mogao da omogući pojedincima da se prepoznaju bez obzira šta kažu“.
Autori upozoravaju da su dokazi još uvek preliminarni. „Pre nego što budemo mogli da govorimo o pravom otisku glasa, moramo da potvrdimo da model može da ponovi ovaj rezultat kada je obučen sa više podataka od više pojedinaca, i da ptice takođe mogu da prepoznaju ovaj tembar u vokalizacijama“, kaže Smeele.
Tim iz Barselone bi buduće eksperimente i analize upotpunio ekološkom studijom, označavajući papagaje GPS uređajima kako bi utvrdio koliko se pojedinci preklapaju u njihovim oblastima rominga.
„Ovo može da pruži uvid u izuzetnu sposobnost vrste da razlikuje pozive različitih pojedinaca“, kaže Huan Karlos Senar iz Museu de Ciencies Naturals de Barcelona.
A ako se ispostavi da papagaji monasi imaju pravi otisak glasa, Smeele kaže da bi to dalo odgovor na pitanje kako papagaji mogu biti tako glasovno fleksibilni i društveni u isto vreme. Implikacije bi išle dalje od papagaja: „Nadam se da će ovo otkriće podstaći više rada na otkrivanju otisaka glasa kod drugih društvenih životinja koje mogu fleksibilno da modifikuju svoju vokalizaciju, kao što su delfini i slepi miševi“, kaže on.
