Nobelove nagrade mogu biti jedna od najpoznatijih i najprestižnijih nagrada na svetu – ali ko je bio čovek iza njih? Kao što objašnjavam u svojim predavanjima o Alfredu Nobelu, pronalazač i preduzetnik je ostavio trajno nasleđe sa godišnjim nagradama koje je ustanovio 1901. za fiziku, hemiju, fiziologiju ili medicinu, književnost i mir (Nobelova nagrada za ekonomske nauke ustanovljena je mnogo kasnije 1968. godine).
Ali život nije uvek bio tako slavan za Alfreda Nobela.
Prema Nobelovoj biografiji Ingrid Karlberg, imao je teško detinjstvo u Stokholmu. Ne samo da je bio siromašan, već je dečak koji će postati cenjeni naučnik – sa 355 patenata u svom životu – bio smešten u odeljenje za decu sa poteškoćama u učenju u školi. Međutim, inovacije su možda ušle u Nobelovu krv. Alfredov otac, Imanuel, takođe je bio pronalazač, ali manje uspešan nego što bi njegov sin postao.
Među ranim Immanuelovim kreacijama bio je ranac napravljen od gume neprijatnog mirisa koji je takođe mogao da posluži kao plutajući uređaj za vojnike koji su morali da pređu reku — i kao jastuk na kome se udobno sede. Ali Imanuelovi izumi su nagomilali ogromne dugove i on je pobegao od svojih kreditora u Sankt Peterburg u Rusiji — mesto koje će igrati važnu ulogu u kasnijem životu njegovog sina Alfreda.
Stvari su se poboljšale za Alfreda kada se porodica Nobel preselila u Rusiju, gde je počeo da radi na razvoju eksploziva.
Nažalost, u Rusiji, Imanuel se ponovo suočio sa bankrotom i vratio se u Švedsku. Alfred i njegov otac, zajedno sa najmlađim sinom porodice Nobel Emilom, eksperimentisali su sa nitroglicerinom u Stokholmu.
Nalazi ovih eksperimenata dali su značajan doprinos industrijalizaciji i medicini. Međutim, bilo je mnogo tragičnih događaja pre nego što je Alfred pronašao način da nitroglicerin učini sigurnijim za upotrebu tako što je izumeo dinamit 1867.
Godine 1864, na primer, Alfredov mlađi brat Emil poginuo je u eksploziji nitroglicerina u porodičnoj laboratoriji blizu Stokholma — nakon čega je proizvodnja nitroglicerina zabranjena u gradu.
Ali ova porodična tragedija nije odvratila Alfreda od njegovog cilja. Nastavio je da proizvodi eksploziv — sada u industrijskom obimu — u fabrici u Vintervikenu, Švedska. Ta fabrika je više puta uništavana u nesrećama izazvanim nestabilnošću nitroglicerina, u kojima su poginuli brojni radnici.
Iako je Nobelova fabrika nesumnjivo bila opasno mesto za rad, ona je takođe pomogla da se otkriju prednosti nitroglicerina kao leka za srce.
Fabrički radnici su doživeli promene u svom zdravlju od izlaganja nitroglicerinu. Hemikalija ima značajne fiziološke efekte kao vazodilatator koji opušta krvne sudove kako bi povećao protok krvi i kiseonika do srca.
Godine 1998. Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 1998. dodeljena je zajedno Robertu F. Furchgotu, Louis J. Ignarrou i Feridu Muradu „za njihova otkrića u vezi sa azotnim oksidom kao signalnim molekulom u kardiovaskularnom sistemu.“ Ovo je možda iznenadilo Alfreda Nobela, koji je navodno odbio da uzima nitroglicerin kada su mu ga lekari prepisali za napade angine.
Iz Nobelovog rada sledile su nagrade za hemiju i fiziku, ali još više iznenađuje — s obzirom na Nobelov značajan doprinos razvoju ratnog oružja — nagrada za mir.
Jedna od Nobelovih najbližih prijateljica bila je pacifistkinja Berta fon Sutner, koja je napisala antiratni bestseler „Položi oružje“. Veruje se da je želela da Alfred Nobel donira svoj novac mirovnom pokretu, ali je Alfred umesto toga odlučio da finansira nagradu. Godine 1905, fon Sutner je postala prva žena kojoj je dodeljena Nobelova nagrada za mir i druga žena nobelovka, posle Marije Kiri.
Nekoliko aspekata nagrada bilo je veoma kontroverzno.
To što žene mogu da dobiju nagrade smatralo se glupošću, a da ne pominjemo da će Nobelovu nagradu za mir uručiti komitet u Norveškoj. Ali za Alfreda, Oslo je moralo biti viđeno kao prirodno mesto za jednu od nagrada. U vreme Alfredove smrti, Švedska i Norveška su bile u zajednici, a Alfred je mnogo vremena provodio družeći se sa prijateljima u Švedsko-norveškom udruženju u Parizu.
Šveđani su bili uznemireni što se nagrade mogu dodeliti bilo kome, i nisu bile ograničene samo na državljane Švedske. U 19. veku većina nagrada je bila nacionalna, ali Alfred je morao biti internacionalista. Detinjstvo je proveo u Švedskoj, godine formiranja u Rusiji, veći deo svog kasnijeg života u Francuskoj i imao je kuću za odmor u San Remu, Italija. Vlasti u San Remu nastavljaju da šalju cveće za ukrašavanje godišnje ceremonije dodele Nobelove nagrade i banketa u Stokholmu svake godine.
Međutim, najžešći napad na Nobelove nagrade nije došao od švedskih nacionalista, već od članova porodice Nobelove, koji su se odrekli svog nasledstva nakon Alfredove smrti. Porodica je primetila da postoji nekoliko testamenta — i sa svakim testamentom su dobijali sve manje novca — do konačne verzije, koja je ostavljala najveći iznos za nagrade.
Ne može se preceniti značaj pomoćnika i izvršioca volje Alfreda Nobela, Ragnara Solmana, koji je intenzivno lobirao za nagrade.
Na kraju su sudovi iz Francuske i Švedske došli da se bore. Tada su Šveđani možda napravili svoj glavni potez, sugerišući da testament treba da reši mali sud u Karlskoga, manjem gradu usred Švedske gde je Alfred imao svoj dom na kraju svog života — i gde je većina što je najvažnije, Alfred je zadržao svoje konje.
Na kraju je odlučeno da tamo gde čovek ima svoje konje tamo i pripada, pa je mali sud Karlskoga, Švedska, izabran da tumači testament Alfreda Nobela, i Nobelove nagrade su rođene.