Povezanost između izraza lica i efekta boje memorije je razjašnjena kroz zajednički napor koji uključuje Jedinicu za kognitivnu neurotehnologiju i Laboratoriju za vizuelnu percepciju i kogniciju na Odseku za računarske nauke i inženjerstvo na Tehnološkom univerzitetu Tojohaši. Efekat boje memorije se odnosi na pojavu u kojoj poznavanje tipične boje određenog objekta (boja memorije) utiče na prepoznavanje njegove stvarne boje.
Ova studija je pokazala da su ljuta i uplašena lica bila jače pogođena u smislu prepoznavanja boja zbog efekta boje memorije u poređenju sa neutralnim licima i da su boje sećanja varirale između izraza lica. Rezultati ove studije objavljeni su onlajn u časopisu Journal of Vision 31. maja 2024.
Lice je važna karakteristika za prepoznavanje pojedinaca, a kao što pokazuju japanske fraze kao što je „kaoiro vo ukagau“ (Pogledajte ten; tj. budite osetljivi na nečije raspoloženje, čitajte nečije lice), boja lica igra ključnu ulogu u čitanje emocija osobe.
Nedavna istraživanja su pokazala da boja lica menja individualnu procenu izraza lica, a crvenkasto lice ima tendenciju da se smatra ljutim, na primer, čak i kada su predstavljena lica sa istim crtama. Međutim, nije bilo dobro shvaćeno da li se svakodnevna sećanja na boje lica ili boje sećanja formirane poznavanjem tipičnih boja određenih objekata takođe razlikuju između izraza.
Stoga se istraživački tim fokusirao na fenomen u kome se prepoznavanje boja menja u skladu sa bojama memorije, poznat kao efekat boje memorije, i koristio je slike lica sa različitim izrazima i bojama da bi sproveo psihofizički eksperiment. Učesnici eksperimenta su zamoljeni da odaberu koju boju lice ima od dve opcije („tipična boja“ i „suprotna boja“) za slike lica koje su im predstavljene.
Tipična boja označava boju koju posmatrač drži kao znanje o objektu i odnosi se na boju kože, između ostalog, u slučaju lica. Suprotna boja se odnosi na boju koja se nalazi nasuprot tipičnoj boji u smislu nijanse.
Eksperiment je koristio tri slike izraza sa ljutitim licem, neutralnim licem i uplašenim licem različitih boja. Eksperiment je sproveden u slabo osvetljenoj prostoriji sa konstantnom osvetljenošću, čime je ublažen uticaj osvetljenosti ambijenta na izgled boja.
Rezultati eksperimenta su pokazali da su ljuta i uplašena lica koja su zapravo bila ahromatska (siva) imala tendenciju da izgledaju crveno-žuto, njihova tipična boja, više nego ahromatično neutralna lica. Pošto crveno-žuta, boja sećanja za ljuta i uplašena lica, ima veću zasićenost nego za neutralna lica, moguće je da je ahromatska boja lica imala tendenciju da izgleda obojena tipičnom bojom.
Ovo je slično izveštajima ranijih istraživanja da izrazi unose pristrasnost u memorisanu boju lica, a opozvana boja lica je bila crveno-žuta sa većom zasićenošću nego kada je stvarno primećena.
Kandidat za prvu godinu doktorskih studija na Odseku za računarske nauke i inženjerstvo i primarni autor ove studije, Juja Hasegava, objašnjava: „Uopšteno govoreći, boja koju ljutnja izaziva je crvena, a crvena se takođe često koristi kada se izražava bes. U tom slučaju, da li ljudi onda redovno i empirijski pamte ljuta lica kao crvenija od neutralnih lica. Pretpostavili smo da ako ljudi menjaju boju lica u zavisnosti od njihovog izraza kada ih se sećaju, boja sećanja treba da se razlikuje za svaki izraz, što je ovo inspirisalo? proučavati“.
Ovi rezultati su prvi koji otkrivaju da izrazi utiču na lica na nivou boje sećanja. Pažnja i pamćenje su blisko povezani. U budućnosti ćemo testirati da li se pažnja usmerava ka „crvenim ljutim licima“ radije nego na normalna ljuta lica ili crvena neutralna lica i ispitaćemo kako da produbimo naše razumevanje mehanizama pomoću kojih se zapamćena boja lica razlikuje prema izrazu lica.
