Psihološka istraživanja su ukazala na činjenicu da postoje razlike među ljudima kada je u pitanju spremnost za preuzimanje rizika u neizvesnim situacijama, kao što su ulaganje u rizične poslovne poduhvate, konzumiranje opasnih supstanci ili napuštanje sigurnog posla bez ikakvog obezbeđenja. Tokom proteklih decenija, stručnjaci su pokušavali da shvate koliko je stabilna ljudska volja za rizikom (poznata kao preferencija rizika) i da li se ova karakteristika zadržava tokom vremena i u različitim situacijama.
Nedavna istraživanja su se bavila upravo ovom temom, istražujući stabilnost preferencije za rizik i pokušavajući da utvrde da li se može smatrati konstantnom osobinom ličnosti. Međutim, dosadašnji nalazi su bili pomešani, što je otežalo donošenje konačnih zaključaka.
Naučnici sa Univerziteta u Bazelu u Švajcarskoj nedavno su analizirali nekoliko ranijih studija koje su istraživale stabilnost preferencije za rizik u nadi da će bolje razumeti ovu široko proučavanu karakteristiku. Njihova analiza, objavljena u časopisu „Nature Human Behaviour“, pokazala je značajne varijacije u postojećoj literaturi, kako u pogledu korišćenih mera preferencije za rizik, tako i u uzorcima učesnika i vrstama rizika koje su bile procenjene.
„Razumevanje da li je preferencija za rizik stabilna, konzistentna karakteristika je od suštinskog značaja za objašnjavanje, predviđanje i prevenciju rizičnih ponašanja,“ napisali su Aleksandar Bagaini, Junru Liu i njihovi saradnici u svom radu. „Naš cilj je bio da bolje definišemo ovu karakteristiku kroz sistematski pregled i meta-analizu podataka o vremenskoj stabilnosti 358 mera preferencije za rizik.“
U okviru njihove meta-analize, istraživači su pregledali 33 prethodne longitudinalne studije sa 57 uzoraka, u kojima je učestvovalo ukupno 579.114 učesnika. Kako bi uporedili ove studije, klasifikovali su mere preferencije za rizik koje su timovi koristili u tri široke kategorije, kao i demografske karakteristike učesnika.
„Nalazi naše studije otkrili su značajnu heterogenost kako u okviru kategorija mera (sklonost, učestalost, ponašanje), tako i u domenima (npr. investicije, profesionalne aktivnosti, konzumacija alkohola) i karakteristikama uzorka (npr. starost)“, istakli su Bagaini, Liu i njihovi saradnici.
„Konkretno, dok se samoprocenjene sklonosti i frekvencijske mere preferencije za rizik pokazale kao stabilnije od mera ponašanja, ovi obrasci su bili moderirani domenom i starošću.“
Bagaini, Liu i njihovi saradnici takođe su sproveli analizu kako bi procenili u kojoj meri su različite mere preferencije za rizik korišćene u prethodnim studijama konvergirale (tj. njihova konvergentna validnost). Njihovi rezultati su ukazali da je konvergentna validnost bila niska, što sugeriše da mere korišćene u prethodnoj literaturi nisu nužno obuhvatile jedinstvenu karakteristiku, već različite tendencije prema riziku.
„Naši nalazi podstiču zabrinutost zbog koherezije i merenja konstrukcije preferencije za rizik,“ zaključili su Bagaini, Liu i njihovi saradnici.
U celini, ova nedavna meta-analiza ističe nedoslednosti u načinu merenja preferencije za rizik i njenom konceptualizacijom u prethodnim istraživanjima. Nalazi ovog istraživačkog tima mogli bi poslužiti kao osnova za buduće studije koje će se fokusirati na preferencije za rizik kod ljudi, te potencijalno doprineti razvoju preciznije definicije i pouzdanijih mera koje bi mogle biti primenjene u različitim kontekstima.
