U jednoj studiji, mlađi profesor iz Bajrojta, dr Meike Leiske, pokazao je koja svojstva polimeri treba da imaju da bi dosegli samo određene ćelije. To bi u budućnosti trebalo da omogući aktivnim supstancama da direktno dođu do ćelija raka i izbegnu zdrave ćelije.
Zbog svoje svestranosti i relativno niskih troškova proizvodnje, sintetički polimeri su obećavajući materijali za nosače lekova. Prof. dr Meike Leiske, mlađi profesor za održive i funkcionalne polimerne sisteme na Univerzitetu u Bajrojtu, radi na takvom transportnom medijumu za lekove u svom istraživanju.
U najnovijoj studiji, čije je rezultate objavila zajedno sa dve kolege sa Univerziteta u Gentu (Belgija) u časopisu Bioactive Materials, transport bez aktivne supstance je testiran u ćelijskoj kulturi na ćelijama raka dojke.
U tom kontekstu, polimeri koji sadrže prirodne elemente kao što su aminokiseline su obećali. U sada objavljenoj studiji, Leiske i njene kolege su uspele da otkriju različita svojstva koja utiču na specifičnost. Termin specifičnost ukazuje na to koliko pouzdano polimer stiže do mesta delovanja, tj. do ćelije raka. Ovo je takođe identifikovalo tip polimera koji može da stigne do ćelija raka, ali ga ne preuzimaju druge, nekancerozne ćelije.
„Ako se u daljem koraku aktivna supstanca spoji sa takvim polimerom, ona dolazi direktno u zahvaćenu ćeliju, ali ne i u zdrave ćelije u telu pacijenta“, objašnjava Leiske. „Rezultati trenutne studije naglašavaju važnost detaljnog proučavanja materijala nosača na bazi polimera, jer čak i male promene u njihovoj hemijskoj strukturi mogu imati veliki uticaj na njihove interakcije u biološkom okruženju.“
Ove male promene i njihov uticaj treba dalje istražiti u budućnosti. „Ćelije raka su veoma različite. Dakle, ovo je sada samo početak istraživanja. Razumevanje interakcija je od velike važnosti za razvoj pametnih polimernih nanomaterijala specifičnih za lokaciju u medicinskim i farmaceutskim aplikacijama.“
