Novo istraživanje Univerziteta u Sinsinatiju ispituje uticaj koji stres majke tokom trudnoće ima na neurorazvoj beba.
Prenatalni stresni životni događaji majke povezani su sa nepovoljnim neurorazvojnim ishodima kod potomaka. Biološki mehanizmi koji su u osnovi ovih asocijacija su uglavnom nepoznati, ali hemijska reakcija u telu u kojoj se mali molekul poznat kao metil grupa dodaje DNK, nazvana DNK metilacija, verovatno igra ulogu, prema istraživačima. Ovi nalazi bi mogli pružiti novi uvid u to kako okruženje fetusa potencijalno utiče ne samo na neurorazvoj, već i na metabolizam i imunološke funkcije.
Više od 5.500 ljudi je učestvovalo u studiji sa tom populacijom podeljenom u 12 odvojenih kohorti, kaže Anna Ruehlmann, postdoktorski saradnik na Odeljenju za nauke o životnoj sredini i javnom zdravlju na UC College of Medicine i glavni autor istraživanja.
„Naša studija je prva koja je sagledala tako veliku veličinu uzorka i ispitala ceo epigenom, tako da ne gledamo samo na gene za kontrolu stresa kao u prethodnim studijama, već na sve epigenomske lokacije koje su trenutno dostupne koje možete proučavati“, kaže ona.
Istraživanje ispituje pet odvojenih kategorija stresa sa kojima se buduće mame suočavaju tokom trudnoće. To su finansijski stres, sukob sa partnerom, sukob sa članom porodice ili prijateljem, zlostavljanje (uključujući fizičko, emocionalno i mentalno) i smrt prijatelja ili rođaka, plus kumulativni rezultat koji kombinuje sve kategorije.
„Otkrili smo da kada je mama iskusila kumulativnu količinu stresa tokom trudnoće, zapravo je postojala povezanost sa metilacijom DNK u krvi pupčane vrpce, što je neka vrsta epigenetske modifikacije kod bebe koja se razvija u materici“, kaže Ruehlmann.
„Epigenetska modifikacija je nešto što ne menja sekvencu DNK, međutim DNK je modifikovana što je nešto što je dinamično i može se promeniti kao odgovor na izloženost okolini. Stoga, to je nešto što se može uključiti ili isključiti kasnije u život deteta ili nešto što možda ništa ne može da uradi, još uvek je nepoznato. Smatra se da je to mehanizam kontrole ekspresije gena.“
Ruehlmann kaže da je još jedna nepoznanica kako ovaj proces utiče na decu kada se rode.
„Pronašli smo pet specifičnih lokacija metilacije DNK sa tri različita stresora kod majke tokom trudnoće“, kaže ona. „Jedan je bio kumulativni stres i specifični domeni stresora: sukobi sa porodicom/prijateljima, zlostavljanje (fizičko, seksualno i emocionalno) i smrt bliskog prijatelja/rođaka koji su bili povezani sa metilacijom DNK u fetusu u razvoju. To se dešavalo u genima koji su pokazali da su uključeni u neurorazvoj. Sledeći koraci su da se urade neke funkcionalne analize kako bi se videlo kako ovi geni zaista funkcionišu i kako metilacija DNK utiče na njihovu ekspresiju.“
Ruehlmann opisuje proces kao ogromnu zagonetku.
„Epigenetske modifikacije su veoma dinamičan proces, postoji mnogo promena koje se mogu desiti kao odgovor na faktore životne sredine“, kaže ona. „Ono što vidite biološki na početku fetalnog razvoja, možda ćete videti ishod tek kasnije tokom razvoja deteta. Fascinantno je kao biolog da počnete da otkrivate neke od bioloških naznaka o tome kako na razvoj neurona utiče na razvoj fetusa . Postoji mnogo delova slagalice koji tek treba da se povežu. Veoma je uzbudljivo.“
Studija je objavljena u časopisu Molecular Psychiatry.
