Učenje o emocijama je važan deo društvenog i komunikativnog razvoja dece. Da li deca mogu da koriste reči kao što su „srećan” ili „tužan” da govore o emocijama predviđa koliko će se dobro slagati sa svojim vršnjacima, umiriti se nakon negativnog događaja i uspeti u školi.
Studija koju su objavili istraživači sa Univerziteta Prinston u Nju Džersiju u Sjedinjenim Državama u časopisu Child Development ispitala je proizvodnju jezika i doprinose među mališanima koji govore engleski kako bi procenili da li oznake emocija (kao što je „srećan“, koje direktno označavaju unutrašnje emocionalno stanje) mogu pomoći deci naučiti njihovo značenje.
Tim je istraživao pojavu valentnih (tj. pozitivnih i negativnih) reči u dečijem produktivnom rečniku i kako roditelji i staratelji mogu da podrže decu u učenju etiketa emocija. Istraživanje sugeriše da mala deca koriste dinamiku jezičkog unosa kako bi konstruisala emocionalna značenja reči i pruža nove tehnike za definisanje kvaliteta govora usmerenog na bebe.
„Naše istraživanje pokazuje da je veća verovatnoća da će deca poznavati datu emocionalnu oznaku kada znaju i mnoge druge srodne valentne reči“, rekla je Mira Nenčeva, diplomirani student psihologije na Univerzitetu Prinston. „Ako roditelji okružuju etikete emocija srodnim rečima, možda će podržite dečje učenje. Na primer, kada uvedete oznaku srećna, roditelj ili staratelj može da pruži informacije o situaciji ili radnjama koje okružuju emociju, kao što je „Roza je dobila divan poklon za svoj rođendan! Bila je tako srećna!“
Istraživači su koristili podatke prikupljene u Severnoj Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu između 1962. i 2009. godine iz baze podataka MacArthur-Bates Communicative Development Inventori Vordbank. U pet studija, analizirali su rečnike 5.520 mališana (1.989 žena i 2, 2015 muškaraca) uzrasta od 16 do 30 meseci: 2.202 identifikovana kao belci, 67 kao azijski, 222 kao crnci, 131 kao latinoamerikanci i 93 kao drugi. Vordbank baza podataka tražila je od staratelja da prijave koje 680 reči njihovo dete razume i govori. Reči uključene u bazu podataka odabrane su da predstavljaju prve reči dece.
Podaci su ispitani sledećim koracima:
Ovo je u skladu sa prethodnim istraživanjem koje je pokazalo da starija deca uče negativne i pozitivne reči ranije od neutralnih, apstraktnih reči.
Studije 3, 4 i 5 pokazuju da unos negovatelja može uključivati dosledne veze između etiketa emocija i sličnih valentnih reči, što može olakšati učenje dece tokom vremena. Sve u svemu, istraživanje pokazuje da je možda važno da staratelji daju srodne reči kada označavaju emocije kako bi pomogli deci da smisle složene reči. Nalazi takođe imaju implikacije na razumevanje dečjeg učenja reči izvan etiketa emocija i srodnih valentnih reči.
„Naših pet studija pruža uvid u to kako mala deca mogu da koriste dinamički unos jezika za konstruisanje složenih značenja“, rekla je Nenčeva. „Naša namera je da naš pristup pomogne drugim istraživačima da kvantifikuju kako staratelji dinamički koriste reči koje podržavaju učenje reči sa složenim, apstraktnim značenjima dece.
Autori priznaju nekoliko ograničenja u svom istraživanju. Za neke od analiza, one su bile ograničene rečima uključenim u MacArthur-Bates Communicative Development Inventori Vordbank bazu podataka koja je uključivala vrlo malo oznaka emocija. Upitnik je takođe posebno dizajniran za odojčad i malu decu, tako da se preporučuju buduća istraživanja u širem rasponu uzrasta od detinjstva do detinjstva do adolescencije.
Buduća istraživanja bi takođe trebalo da direktno proučavaju uzročne veze između doprinosa negovatelja u korišćenju emocionalnih etiketa i sličnih valentnih reči i učenja dece tokom vremena. Konačno, merenja produktivnog rečnika njihovog deteta prema izveštaju roditelja nisu tako snažna kao mere proizvodnje i razumevanja koje vode deca.
