Nakon uvođenja poreza na dohodak u Sjedinjenim Državama, došlo je do migracije onih koji zarađuju veće prihode ka državama sa nižim porezom na dohodak ili bez njega, otkriva nova studija.
Ova prva sistematska analiza 110 godina primene državnog poreza na dohodak širom Sjedinjenih Država takođe naglašava posledice bežanja poreskih obveznika u države sa niskim porezom ili bez njih.
Objavljena u Američkom ekonomskom časopisu: Ekonomska politika, studija je pod nazivom „Uvođenje poreza na dohodak, fiskalni kapacitet i migracija: dokazi iz američkih država“, a koautor je Ugo Antonio Trojano, ekonomista i vanredni profesor na Univerzitetu Kalifornije , Obala reke. Analiza se bavi uticajima poreza na dohodak fizičkih lica pre Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata.
Poreske politike na državnom nivou od 1900. do 2010. godine koje su razmatrane u radu otkrivaju da su države koje su usvojile porez na dohodak povećale prihod po glavi stanovnika za 12% do 17%, ali to povećanje ne odgovara povećanju ukupnih prihoda za vladu u monetarnom smislu. To je zato što je uvođenje poreza na dohodak u eri posle Drugog svetskog rata dovelo do iseljavanja bogatih Amerikanaca.
„Porez na lični dohodak znači porez na prihod od rada, koji je prvi put uveden radi preraspodele bogatstva“, rekao je Trojano, čija ekspertiza obuhvata politiku i ekonomiju. „Ideja je bila pružanje usluga siromašnijim delovima stanovništva i smanjenje nejednakosti između stanovnika sa niskim i visokim primanjima.
Prema rezultatima studije, primena viših poreza nije bila dobro prihvaćena od strane mnogih bogatih Amerikanaca – njihov veći prihod im omogućava da budu mobilniji, pa samim tim i u mogućnosti da traže novo prebivalište u državama sa nižim porezom na dohodak ili bez poreza.
Istorijski gledano, mobilnost u SAD bila je veća u poređenju sa evropskim zemljama, uglavnom zato što ljudi ovde govore istim jezikom, što olakšava nastanjivanje u novom gradu, rekao je Trojano. Analiza je takođe pokazala da je migracija počela da usporava 1980-ih.
Porezi na dohodak su važni za države jer omogućavaju vladama da povećaju prihode po glavi stanovnika, ali pre Drugog svetskog rata, ove poreske politike su došle sa talasima pravnih sudskih izazova. Pensilvanija je, na primer, osam puta pokušala da izmeni državni ustav.
Druge države poput Indijane i Vašingtona su takođe pokušavale, ali sve nisu uspele. Do danas, šest država: Teksas, Florida, Nevada, država Vašington, Vajoming i Južna Dakota, nikada nisu uvele stalni porez na dohodak pojedinaca.
Kalifornija je uvela porez na lični dohodak 1935. godine, bila je jedna od 18 država koje su uvele porez između 1930. i 1940. godine.
„U Novom Meksiku, zakonodavno telo je ukinulo svoj prvi zakon o porezu na dohodak 1920. U Ajovi, državna skupština je usvojila zakon o porezu na dohodak 1932. koji je potom poražen u državnom senatu. U Koloradu, guverner je stavio veto na zakon o porezu na dohodak koji je usvojen od zakonodavno telo 1935. Sa izuzetkom Vašingtona, međutim, sve ove države bi na kraju uvele porez na dohodak“, navode autori u radu.
Analizom skupova podataka popisa stanovništva u SAD, Trojano i njegove kolege, Trevis Kesidi, docent ekonomije na Univerzitetu u Alabami, i Mark Dinčeko, vanredni profesor na Univerzitetu u Mičigenu, otkrili su da su bogatiji Amerikanci skloni da se isele iz države kada su porezi na dohodak previsoka, ali je ostala kada su povećanja poreza na dohodak bila minimalna.
Trojano je rekao da kada države razmatraju kako da smanje nejednakost u prihodima, treba da vode računa i o odgovorima na mobilnost.
„Previše povećavanje poreza moglo bi da se obori, jer bi država mogla da izgubi previše relativno bogatih doprinosilaca“, rekao je Trojano.
