Razumevanje nečije podložnosti razvoju posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je važno. Ako ste znali da ste u opasnosti, na primer, mogli biste da se klonite poslova koji nose veću verovatnoću visokog stresa i potencijalne traume ili potražite lečenje čim doživite događaj koji bi mogao izazvati.
Sada je istraživački tim pronašao marker koji ukazuje na ranjivost na poremećaj. Otkrili su da je pojačana aktivacija u jednom određenom regionu mozga kao odgovor na viđenje iznenađenih i neutralnih izraza lica povezana sa razvojem PTSP-a.
Brojni simptomi definišu PTSP, ali istraživači su bili posebno zainteresovani za hiperbudnost — „uvek osećaj da morate da nadgledate svoje okruženje za potencijalne pretnje“, kaže Sesilija Hinojosa, koja je bila prva autorka istraživačkog rada u Journal of Psichiatric Research i je sada postdoktorski istraživač na Univerzitetu Emori, fokusirajući se na PTSP kod žena.
Prethodno istraživanje je pokazalo da hiperbudnost može dovesti do toga da ljudi sa PTSP-om reaguju sa strahom na signale koji su dvosmisleni ili nisu jasno preteći – na primer, slušanje petarde može izazvati strah od pucnjave.
Tim, predvođen istraživačima Tuftsa, proučavao je parove muških identičnih blizanaca koristeći fMRI studije aktivacije mozga. Proučavajući identične blizance, koji dele iste gene, istraživači bi mogli da pokažu koje su osobine porodične, a koje ne.
U setu od 12 identičnih parova blizanaca jedan blizanac je doživeo traumu i razvio PTSP, dok drugi nije bio izložen traumi. Kao kontrolna grupa korišćen je set od 15 identičnih parova blizanaca. Jedan član tog skupa blizanaca je doživeo traumu, ali nije razvio PTSP, a drugi nije bio izložen traumi.
Dok su reakcije ljudi sa PTSP-om na slike povezane sa traumom proučavane, niko ranije nije ispitivao njihove odgovore na dvosmislene slike dok je radio skeniranje aktivacije mozga. Istraživački tim se fokusirao na dva moždana mehanizma.
Prva je bila pojačana aktivacija amigdale, dela mozga koji je uključen u obradu stimulusa povezanih sa strahom, što je rezultiralo odgovorom na borbu, bekstvo ili zamrzavanje.
„Svaki put kada doživimo nešto što bi moglo biti potencijalno opasno u našem okruženju, amigdala pokreće lanac reakcija u mozgu“, kaže Hinojosa, koja je kao diplomirani student radila na studiji sa Lizom Šin, profesorkom psihologije iz Tuftsa. i stručnjak za PTSP.
Drugi mehanizam je aktivacija medijalnog frontalnog girusa, dela prefrontalnog korteksa koji je uključen u inhibiciju odgovora amigdale na stvari koje u stvari nisu pretnje.
Studija, koja je uključivala istraživače iz Tuftsa, MGH, Dukea i Nacionalnog instituta za zdravlje, pokušala je da otkrije da li ljudi imaju već postojeće obrasce aktivacije mozga koji ih čine podložnijim PTSP-u, ili ako steknu taj obrazac aktivacije zato što imaju PTSP .
Dok su istraživači očekivali da muškarci koji imaju PTSP pokažu veću aktivaciju amigdale kada posmatraju lica iznenađenog pogleda, nisu očekivali da će učesnici imati isti odgovor na neutralne izraze lica. Znakovito, isto je bilo i kod blizanaca učesnika koji nisu bili izloženi traumama koji nisu imali PTSP.
S druge strane, grupa koja je doživela traumu, ali nije imala dijagnozu PTSP-a, nije pokazala isti pojačan odgovor amigdale ni na iznenađena ni na neutralna lica.
Ovi nalazi mogu značiti da osobe koje imaju veću aktivaciju amigdale pre nego što dožive traumu mogu biti podložnije razvoju PTSP-a, napominje Hinojosa.
Nalazi takođe mogu ukazivati na to da ako osoba pokaže već postojeću ranjivost na razvoj PTSP-a – kroz pojačanu aktivaciju amigdale – i doživi traumatski događaj, „mogli bismo potencijalno da im pružimo tretmane čim dožive tu traumu kako bismo, nadamo se, sprečili razvoj simptoma PTSP-a “, kaže Hinojosa.
Konačni zaključak iz studije je da se smanjena reaktivnost u medijalnom frontalnom girusu, koja smanjuje preterani odgovor na strah, desila samo u grupi sa PTSP-om. Ovo sugeriše da je smanjeni odgovor u prefrontalnom korteksu „stečena karakteristika PTSP-a“, kaže Hinojosa, koji je doktorirao. u eksperimentalnoj psihologiji.
Ona je ukazala na studije neljudskih životinja, koje sugerišu da su hronični stres ili traumatski događaji neurotoksični. Stres i trauma „mogu da naškode ovom delu mozga, tako da ne funkcioniše dobro“, kaže ona.
Za sledeće korake, kaže Hinojosa, studija bi trebalo da se ponovi sa većim veličinama uzorka i da se proširi izvan ispitanika samo muškaraca u trenutnoj studiji.
