Ptice treba da se prilagode klimatskim promenama, ali evolucija je spor proces. Modelne vrste kao što je velika sjenica su nezamjenjivo mjerilo za našu sposobnost da predvidimo uticaj klimatskih promjena na prirodu. Koristeći inovativne metode, tim sa Holandskog instituta za ekologiju (NIOO-KNAV) je kratko zavirio u budućnost ptica.
Da li vrste mogu da prate klimatske promene koje tek dolaze? Koliko brzo se mogu prilagoditi? Moramo da razumemo ovo pre nego što možemo pravilno da predvidimo efekte klimatskih promena na prirodu u celini. „Važno je znati“, naglašava vođa istraživanja Marsel Viser, „jer klimatske promene i evolucija moraju da održe relativno ujednačen tempo da bi vrste mogle da idu u korak“.
„Zato smo krenuli da proučavamo sjajne sise iz budućnosti“, objašnjava Viser. „U narednim decenijama, prirodna selekcija će proizvesti ptice sa određenim genetskim sastavom. Da bismo predvideli u kojoj meri ove ptice mogu da reaguju na prirodnu selekciju, ubrzali smo evoluciju kroz veštačku selekciju genetski ranih i kasnih ptica u volijerima. zatim su jaja odneli našoj dugogodišnjoj populaciji u nacionalni park De Hoge Veluve, da vide kako su njihovi potomci prošli u poređenju sa divljim velikim sisama.“
„U šumi su najranije ptice polagale jaja ranije od velikih sisa koje su kasno selele jaja“, dodaje istraživač Melani Lindner. „Tako da smo uspeli da ih uspešno odaberemo za rano ili kasno proleće. Ali najranije ptice nisu legle znatno ranije od divljih velikih sisa koje gnezde u šumi, dok smo one koje smo izabrali da polažu jaja kasno. , je imao znatno kasniji datum polaganja.“
Na kraju, ove rane ptice nisu se razmnožavale ništa uspešnije od onih u divljini. „Genetička adaptacija prema ranim datumima nesnosti se pokazala kao izuzetno spor proces. Rezultati studije objavljeni su u časopisu Science Advances, a Lindner je prvi autor.
Klimatske promene izazivaju insektojedne ptice pevačice, kao što je velika sinica, loš slučaj problema sa ekološkim odnosima. Njihovo vreme više ne odgovara vremenu insekata kojima se hrane njihovi mladi: „vrh gusenice“ u šumi i trenutak kada se izlegu mlade velike sise više ne poklapaju. Shodno tome, propuštaju najveće, najsočnije gusenice — sa najhranljivijim proteinima. Promena njihovog vremena mogla bi biti rešenje, ali do sada je ostalo nejasno koliko ranije bi ptice mogle da polažu jaja.
Pa šta će se desiti sa velikim sisama u narednoj deceniji? „Ono što sada vidimo je da klimatske promene jednostavno idu prebrzo za njih“, kaže Marsel Viser. „Neće moći da se prilagode dovoljno. U najcrnjim klimatskim scenarijima, posebno, ptice će sve više zaostajati.“ Kao rezultat toga, broj velikih sisa će opasti.
Pa zašto u ovom trenutku nismo svedoci opadanja broja populacije velike sinice? „Upravo sada, efekti stanovništva su baferovani procesima zavisnim od gustine“, kaže Visser. Pravi uticaj klimatskih promena se trenutno „kamuflira“: od svakih deset pilića, osam ili devet bi normalno umrlo u prvoj godini kao posledica grabežljivaca, bolesti, nestašice hrane, konkurencije ili jednostavno loše sreće. Ali ako troje od njih umre pre nego što se izlete zbog klimatskih promena, šanse za preostalih sedam će se poboljšati. Biće više hrane za obilazak, a manje konkurencije. „Ali postoji granica.“
„Takođe postoje velike varijacije iz godine u godinu u pogledu vremena, što otežava merenje uticaja na ptice na terenu. Tokom godina studije, neusklađenost između divljih velikih sisa i njihove hrane— gusenice zimskog moljca — desilo se da su bile iznenađujuće male.“
Pa šta još treba da saznamo? Visser ima neke predloge: „Sada kada smo sagledali uticaj klimatskih promena na relativno jednostavan lanac ishrane hrasta, zimskog moljca i velike senice, vreme je da vidimo da li možemo da uključimo veći broj vrsta koje zajedno čine kao i ceo Veluve, na primer.“
To je upravo jedan od ciljeva velikog programa LTER-LIFE, koji treba da počne ovog jula: razvoj „digitalnih blizanaca“ ekosistema koji će pomoći u predviđanju kako globalne promene utiču na prirodu. A prirodno područje Veluve će biti prvi slučaj.
