Istraživači sa EPFL-a otkrivaju kako Drosophilini Turandot proteini štite od imunološkog samopovređivanja. Studija je prva koja identifikuje neke proteine koji štite od antimikrobnih peptida, nudeći uvid u mehanizme ćelijske otpornosti sa potencijalnim terapeutskim primenama.
U stalnoj borbi između organizama i patogena, naš imuni sistem igra ulogu budnog čuvara. Ipak, ova odbrana se ponekad može pretvoriti u mač sa dve oštrice, šteteći samim tkivima koje treba da zaštiti.
Sada, studija grupe Bruno Lemaitre sa EPFL-a baca svetlo na novi aspekt ove ravnoteže, fokusirajući se na voćnu mušicu, Drosophila melanogaster i porodicu proteina zvanih Turandot (poput Pučinijeve opere), poznatih po tome što se izražavaju tokom stresa. i imune reakcije, ali sa nejasnim funkcijama.
Studija, objavljena u Current Biology, pokazuje kako Turandoti štite od oštećenja sopstvenog imunog sistema voćne mušice.
Drosophila, model organizma koji se široko koristi u biološkim istraživanjima, koristi antimikrobne peptide (AMP), koji mogu uništiti patogene ometajući njihove ćelijske membrane. Međutim, ovo može nenamerno oštetiti sopstvene ćelije domaćina, posebno kada se AMP proizvode u velikim količinama.
EPFL studija otkriva da se proteini Turandot vezuju za membrane ćelija domaćina, posebno onih u respiratornom epitelu, i štite ih od štetnih efekata AMP. Ovaj zaštitni mehanizam je ključan za održavanje integriteta tkiva i obezbeđivanje opstanka organizma pod stresom.
Istraživači su koristili niz sofisticiranih tehnika uključujući elektrofiziologiju, testove vezivanja lipida i simulacije molekularne dinamike. Ove metode su im omogućile da posmatraju interakcije između Turandot i ćelijskih membrana, naglašavajući kako se on prvenstveno vezuje za fosfatidilserin, fosfolipid koji postaje izložen na ćelijskim površinama u uslovima stresa. Turandot sekvestrira fosfatidilserin, čime sprečava AMP da napadaju ćelije domaćina.
Studija ne samo da unapređuje naše razumevanje zamršenosti imunog sistema, već i naglašava evolutivne strategije koje su organizmi razvili da bi minimizirali samonanetu štetu tokom imunoloških odgovora. Autori pišu: „Prema našim saznanjima, naša studija je prva koja je identifikovala klasu molekula koji štite životinjsku ćeliju od delovanja antimikrobnih peptida.“
Nalazi bi mogli imati šire implikacije, sugerirajući da bi slični zaštitni mehanizmi mogli postojati i u drugim organizmima, uključujući ljude. Ovo otvara potencijalne terapijske puteve, posebno u uslovima gde prekomerna aktivnost imunog sistema može da izazove štetu, kao što su neke neurodegenerativne bolesti.
