Iako je Parkinsonova bolest prepoznata više od 100 godina, nijedan tretman ne može usporiti ili zaustaviti napredak bolesti, a kamoli da je izleči. Jedan od glavnih faktora koji leži u osnovi ovog nedostatka napretka je naše relativno slabo razumevanje kako se bolest razvija.
U studiji pod nazivom „Lizofagija štiti od širenja agregacije α-sinukleina kroz rupturirane lizozomske vezikule“, objavljenoj u časopisu PNAS, istraživači sa Univerziteta u Osaki otkrili su važan proces u razvoju Parkinsonove bolesti.
Oni su primetili da sposobnost alfa-sinukleina — proteina povezanog sa bolešću — da se širi između ćelija zavisi od njegovog izlaska iz lizozoma, koji su posebni odeljci unutar ćelija koji hvataju otpad. Što je još važnije, otkrili su da se ovo širenje može sprečiti uklanjanjem oštećenih lizozoma iz ćelija putem procesa poznatog kao lizofagija.
Alfa-sinuklein je prvi put povezan sa Parkinsonovom bolešću 1997. godine, kada je otkrivena genetska mutacija kod nekih pacijenata. Naknadna istraživanja su pokazala da je alfa-sinuklein u izobilju u Levijevim telima, što je glavni patološki marker bolesti. Što je još važnije, ovaj alfa-sinuklein povezan sa bolešću nije prisutan u svom prirodnom obliku, već je pogrešno savijen u različite oblike.
Iako još uvek ne znamo tačno kako pogrešno savijeni alfa-sinuklein može da izazove Parkinsonovu bolest, akumulirani dokazi sugerišu da pogrešno savijeni alfa-sinuklein može biti polazna tačka za degeneraciju mozga u vezi sa Parkinsonovom bolešću. Pored toga, pogrešno savijeni alfa-sinuklein se može širiti između ćelija i delovati kao takozvano „seme“, uzrokujući da se normalni alfa-sinuklein pogrešno savije.
„Iako pogrešno savijeni alfa-sinuklein preuzimaju lizozomi za uklanjanje iz ćelija, nedavne studije sugerišu da on može oslabiti zidove lizozoma i pobeći“, kaže Keita Kakuda, vodeći autor studije. „Koristeći ćelijske modele, odlučili smo da istražimo da li je ovaj proces važan za širenje pogrešno savijenog alfa-sinukleina od ćelije do ćelije.“
Istraživači su zaista otkrili da pogrešno savijeni alfa-sinuklein preuzimaju lizozomi, oslobađaju se nakon lizozomalne rupture, a zatim preuzimaju druge ćelije, gde je uzrokovao da se prirodni alfa-sinuklein pogrešno savija. Štaviše, ometanjem procesa lizofagije, istraživački tim je pokazao da lizofagija doprinosi sprečavanju razmnožavanja pogrešno savijenog alfa-sinukleina.
„Naši nalazi sugerišu da je napredak neuropatologije Parkinsonove bolesti usko povezan sa dve stvari: oštećenjem lizozoma koje dovodi do rupture i oštećenom sposobnošću da se uklone ovi rupturisani lizozomi“, objašnjava stariji autor studije Hideki Močizuki. „Naročito, ovi rezultati ukazuju na terapeutske puteve koji bi mogli odložiti ili zaustaviti razvoj bolesti, što bi predstavljalo veliki napredak u lečenju.
S obzirom da se patologija alfa-sinukleina takođe primećuje u nizu srodnih bolesti, kao što su atrofija višestrukih sistema i neki oblici Alchajmerove bolesti, rezultati ove studije su dalekosežni. Poboljšanja u našem razumevanju kako se pogrešno savijeni alfa-sinuklein širi može dovesti do boljih tretmana za Parkinsonovu bolest i srodne poremećaje.
