Nema biljaka, a vrlo malo životinja: ljudi retko dolaze ovde. Veliki glečeri na Grenlandu dugo su se smatrali ledenim pustinjama. Gigantski ledeni pokrivači gde su uslovi za život izuzetno teški.
Ali sada smo, izgleda, pogrešili. Na glečerima ima mnogo više života nego što smo mislili.
Na čelu sa profesorom Aleksandrom Aneziom, grupa istraživača sa Odeljenja za nauku o životnoj sredini na Univerzitetu Arhus otkrila je da glečeri vrve od života. Mikrobi koji su se prilagodili životu na ledu. I to ne samo jednu ili dve vrste. Nekoliko hiljada različitih vrsta.
„Mala lokva otopljene vode na glečeru lako može imati 4.000 različitih vrsta koje žive u njoj. One žive na bakterijama, algama, virusima i mikroskopskim gljivama. To je čitav ekosistem za koji do nedavno nismo znali da postoji“, kaže Aleksandre Anezio.
Tokom proteklih 50 godina, istraživači su više puta bili iznenađeni izdržljivošću života. Život je pronađen nekoliko kilometara ispod zemlje — gde nema ni sunca ni kiseonika. Milijarde mikroorganizama „jedu“ minerale u steni i tako mogu da prežive.
Istraživači su pokazali da život može da preživi čak i u svemiru. Evropski istraživači su 2007. postavili koloniju od više od 3.000 mikroskopskih vodenih medveda (tardigrada) izvan satelita i poslali ih u orbitu oko Zemlje. Orbita je trajala 10 dana, nakon čega se satelit vratio na Zemlju. Ne manje od 68% mikroba preživelo je vakuum svemira i smrtonosno zračenje.
Stoga, možda ne bi bilo iznenađenje da život takođe napreduje na glečerima. Na kraju krajeva, postoji sunce, kiseonik i voda. Ipak, do nedavno, istraživači su verovali da led ima premalo hrane da bi održao život. Ali pogrešili su.
Postoji ishrana. Samo u neverovatno malim količinama, objašnjava Aleksandar Anezio.
Jedan od mikroorganizama na ledu koji su istraživači proveli najviše vremena istražujući je mala crna alga. Alge rastu na vrhu leda i postaju crne. Postoji razlog zašto su crne alge tako zanimljive za istraživače.
„Kada led potamni, postaje teže reflektovati sunčevu svetlost. Umesto toga, toplotu sunčevih zraka apsorbuje led, koji počinje da se topi. Što se led više topi, to je temperatura na Zemlji toplija. Alge stoga igraju ulogu važnu ulogu u globalnom zagrevanju“, kaže Aleksandre Anesio.
Poslednjih godina, sve veće površine leda su umrljane algama, zbog čega se led još brže topi. Aleksandar Anezio je izračunao da alge povećavaju topljenje leda za oko 20%.
Alge na ledu su postojale i pre nego što su ljudi pokrenuli globalno zagrevanje kroz industrijalizaciju. Međutim, klimatske promene znače da proleće sve ranije stiže na Arktik i kao rezultat toga alge imaju dužu sezonu za rast i širenje.
„Alge se svake godine sve više šire. Kada putujem na Grenland, sada vidim ogromna područja gde je led potpuno taman zbog algi“, kaže on.
Aleksandre Anezio i njegove kolege provode dosta vremena na crnim algama jer pokušavaju da otkriju da li se rast algi može na ovaj ili onaj način usporiti.
To je ravnoteža u većini ekosistema – neka vrsta ravnoteže – jer različiti organizmi drže jedni druge pod kontrolom. Dakle, Aleksandar Anezio želi da sazna više o odnosu između različitih mikroba.
„Različiti mikroorganizmi na ledu utiču jedni na druge. Neki ostavljaju ishranu od koje drugi žive. Male virusne čestice napadaju i konzumiraju bakterije. Verujemo da bi neke od spora gljivica mogle da pojedu crne alge. To je ono što tražimo, “ on kaže.
Međutim, on naglašava da, čak i ako pronađu način da obuzdaju rast algi, to neće rešiti klimatske promene. Iako bi to moglo usporiti.
Rast algi je posledica našeg ispuštanja previše gasova staklene bašte u atmosferu. I tu se problem mora rešiti. Moramo se fokusirati na usporavanje naših emisija.
Alge se nalaze praktično svuda. U moru, u jezerima, na drveću i stenama, pa čak i kao male spore u vazduhu. Većina algi je zelenkasta. Poput biljaka i drveća, oni su zeleni zbog hlorofila. Molekul koji im omogućava fotosintezu.
Ali drugačije je za crne alge.
„Pošto alge žive na ledu, bombardovane su sunčevom svetlošću i zračenjem. Da bi se zaštitile, proizvode mnogo crnog pigmenta. To je zapravo isti pigment kao u crnom čaju. Pigment formira zaštitni sloj izvan algi i štiti molekule hlorofila od opasnog zračenja“, kaže Aleksandar Anezio. Kada pigment apsorbuje sunčeve zrake, stvara toplotu. Ova toplota čini da se led oko algi topi. A ovo zapravo koristi algama. Za život im je potrebna i voda i mikronutrijenti iz leda.
A vodu mogu da koriste samo kada je tečna.
Istraživanje života na ledu Aleksandra Anezija važno je za bolje razumevanje klimatskih promena. Međutim, NASA takođe pažljivo prati rezultate njegovih istraživanja. Rezultati mogu biti presudni u lovu na život u svemiru.
„NASA nam se obratila nekoliko puta jer radimo sa životom koji živi na jednom od najnegostoljubivijih mesta na Zemlji. Ako život napreduje na ledu i ispod njega, postoji verovatnoća da ćemo naći i život u ledu na Marsu. ili Jupiterovi i Saturnovi ledeni meseci, na primer“, kaže on.
Pre nego što je NASA poslala svoj rover Perseverance na Mars, čak su pozvali Aleksandra Anezija na sastanak.
„Bojali su se da će rover sa sobom poneti mikrobe sa Zemlje. Mikrobe koji bi mogli da prežive na Marsu i zagađuju uzorke koje će uzeti sa Marsa. Dakle, želeli su da znaju u kakvim uslovima život može da preživi. da li su granice za život?“
NASA je toliko zainteresovana za istraživanje života u ledu jer nismo pronašli tečnu vodu ni na jednoj drugoj planeti Sunčevog sistema. U svakom slučaju ne još. Ali našli smo dosta leda.
Međutim, postoje dokazi koji sugerišu da postoje tečni okeani ispod smrznute površine Saturnovog meseca, Enceladusa i Jupiterovog meseca, Evrope — a jedna od neophodnih životnih potreba, kakvog poznajemo, je voda u tečnom stanju.
Stoga su NASA i druge svemirske agencije veoma zainteresovane da saznaju više o vrsti života koji može da živi na i pod ledom. Jer organizmi koji liče na one na Grenlandu su verovatno oni koje će tražiti na ledenim mesecima.
„Poput nas, oni su veoma zainteresovani za to kako funkcionišu mikroorganizmi na ledu. Koliko im je ishrane potrebno? Kakva vrsta ishrane? I kako funkcioniše ekosistem čiji su deo? Ovo su pitanja za koja se nadamo da ćemo moći da odgovorim u budućnosti“, kaže Aleksandar Anezio.
Srodno istraživanje objavljeno je u časopisu Geobiology.
