Novo istraživanje koje je sprovela Laboratorija Brenhaus otkriva kako nevolje u ranom životu izazivaju rani pubertet i anksioznost u kasnom životu, otvarajući put potencijalnim intervencijama.
Početak puberteta decenijama je išao naniže.
U Sjedinjenim Državama, prosečna starost devojčica koje dostižu pubertet kreće se od 8,8 do 10,3 godine. Rani početak puberteta, koji je povezan sa mnogim zdravstvenim rizicima, može biti izazvan hroničnim stresom kod dece.
Novo istraživanje severoistočnih naučnika objavljeno u časopisu Hormoni i ponašanje, po prvi put je identifikovalo da stres u ranom životu utiče na deo mozga – konkretno, na protein u ćelijskoj membrani – odgovoran za sprečavanje preranog početka puberteta.
Receptor mozga može da potisne oslobađanje hormona, ili da zakoči rani pubertet. Receptor kvari pod hroničnim stresom, oslobađajući kaskadu poruka koja vodi do ranog početka puberteta, prema istraživačima Northeastern-a.
Deca sa ranim pubertetom su u riziku od razvoja karcinoma reproduktivnog trakta, metaboličkih sindroma poput dijabetesa, kardiovaskularnih bolesti, emocionalnih i socijalnih problema kasnije u odraslom dobu, pokazuju studije.
Istraživači se nadaju da će nalazi dovesti do medicinskih intervencija u budućnosti.
„Rani pubertet je veoma važan jer se čini da je povezan sa kasnijim životnim psihopatologijama kao što su poremećaji povezani sa anksioznošću“, kaže Heder Brenhaus, profesor psihologije na Univerzitetu Northeastern. „Čini se da su fiziološka medicinska stanja takođe potencijalno povezana sa ranim pubertetom.
Biološki mehanizam kako stres u ranom detinjstvu dovodi do ranog puberteta, kaže Brenhaus, ostao je uglavnom nepoznat.
Novo istraživanje koje je sprovela laboratorija Brenhaus na severoistoku identifikovalo je receptor – deo moždane ćelije koji prima poruke od druge ćelije – u hipotalamusu, regionu u mozgu koji kontroliše mnoge telesne funkcije preko hormona.
Naučnici su iz prethodnih studija znali, kaže Brenhaus, da je prerani pubertalni razvoj kod devojčica povezan sa nedaćama u ranom životu i da rani pubertet predviđa anksioznost kasnije u adolescenciji i odraslom dobu.
Nameravali su da potvrde ove nalaze i identifikuju biološki pokretač ranog puberteta u mozgu.
Lauren Granata, diplomac sa severoistoka sa doktorskom diplomom iz psihologije, koautor je studije i sprovela istragu na životinjskim modelima. Ideja o stresu koji izaziva pubertet, kaže ona, u početku joj se činila kontraintuitivnom.
„Danas je prilično dobro poznato da stres prigušuje reprodukciju“, kaže Granata. „Mislio sam da postoji mnogo prilika da saznam nešto novo.
Prvo, naučnici su potvrdili hipotezu da su nevolje u ranom detinjstvu zaista izazvale rani pubertet kod pacova. Rad sa životinjskim modelom, kaže Granata, omogućio im je da izoluju jedan specifičan faktor – poremećen odnos sa majkom – osim drugih faktora kao što je ishrana, na primer.
Naravno, kaže Granata, ono što se dešava kod ljudi nije u korelaciji jedan-na-jedan sa životinjskim modelom, ali je dobar dokaz da disfunkcija nege majke u ranom životu može biti jedan od faktora koji reguliše rani pubertet.
„Način na koji zaista možete da traumatizujete dete ili glodara u razvoju jeste da manipulišete i ometate odnos staratelja“, kaže Brenhaus.
Druga negativna iskustva u detinjstvu kod ljudi, kaže ona, mogu biti zanemarivanje, nedostatak resursa i maltretiranje.
Da bi pronašao biomarker, biološki molekul u mozgu čije stanje ukazuje na rani ili normalan pubertet, Granata je pogledao hipotalamus jer je opšte poznato da on kontroliše da li će neko proći kroz pubertet, između ostalih važnih funkcija.
„Postoje ćelije koje su u osnovi aktivirane i oslobađaju određene proteine i peptide [hormone] koji pokreću pubertet“, kaže Brenhaus.
Granata je otkrila, kaže ona, da te moždane ćelije zapravo počinju da eksprimiraju i oslobađaju ove proteine ranije kod ženki pacova koje su bile izložene odvajanju majke. Ona je identifikovala specifičan receptor — CRH-R1 — u hipotalamusu koji potiskuje preliminarni pubertet i na njega utiče hronična stimulacija stresa.
„O ovome možete razmišljati jer uvek postoji bitka između signala za pokretanje i signala za zaustavljanje [u mozgu]“, kaže Granata.
Hormoni stresa obično deluju kao „kočnice“ u pubertetu, kaže ona, jer uzrokuju da receptor CRH-R1 potisne oslobađanje hormona neophodnih za pubertet. Tako su pretpostavili da nije jedan stresni događaj, već hronični stres koji troše kočnice puberteta ili smanjuje odziv receptora na hormone stresa.
To oslobađa kaskadu signalizacije u mozgu i telu.
„Sada svi signali za pokret imaju slobodu da kažu samo napred. Vreme je za pubertet“, kaže Granata.
Hipotalamus oslobađa specifične hormone koji govore sistemu da otpusti kočnice i proizvodi estrogen i testosteron koji su uključeni u rast i održavanje reproduktivnog tkiva.
Naučnici nisu primetili ubrzani pubertet kod mužjaka pacova koji su takođe bili izloženi razdvajanju majki.
Da bi proučili odnos između nedaća i traume i anksioznosti u detinjstvu kod adolescenata i odraslih, naučnici su koristili akustično zaprepašćenje – buka uzbune koja prekida belu pozadinu buke – na ženkama pacova nakon puberteta. Eksperiment je pokazao značajnu negativnu korelaciju između starosti puberteta i veličine odgovora na akustični trzaj, koji je povezan sa poremećajima.
Pacov koji je imao raniji pubertet, kaže Granata, iskusio je veći nivo anksioznosti u adolescenciji.
Ona se nada da bi ovi nalazi mogli biti iskorišćeni za potencijalno kreiranje intervencija i tretmana za devojčice koje su pod većim rizikom od anksioznosti i depresije u adolescenciji i odraslom dobu zbog ranog puberteta.
