Identifikacija ljudi sa visokim rizikom od samoubistva je kritična za primenu intervencija i tretmana za spasavanje života. Međutim, veoma je teško identifikovati ko je u najvećem riziku i samo su skromna poboljšanja napravljena u identifikaciji ljudi sa visokim rizikom u poslednjih 50 godina. Jedan novi način da se identifikuju ljudi sa visokim rizikom od samoubistva je istraživanje i identifikacija moždanih markera.
Istraživači iz VA i BU otkrili su da se funkcionalna povezanost između moždanih mreža uključenih u kognitivnu kontrolu i samoreferentnu obradu misli, razlikovala među veteranima sa istorijom pokušaja samoubistva — čak i pre nego što su pokušali da okončaju svoj život — u poređenju sa onima sa sličnim nivoima psihijatrijskih simptoma, ali bez istorije samoubistva.
„Naša studija pruža dokaze da se ovaj marker moždane povezanosti može identifikovati pre pokušaja samoubistva, što sugeriše da bi moglo da pomogne u identifikaciji onih koji su u riziku od samoubistva. Ovo bi takođe moglo dovesti do novih tretmana koji ciljaju ove regione mozga i njihove osnovne funkcije“, objasnio je odgovarajući autor Audreiana Jagger-Rickels, dr., glavni istraživač u Nacionalnom centru za PTSP u VA Bostonskom zdravstvenom sistemu i docent psihijatrije na Bostonskom univerzitetu Chobanian & Avedisian School of Medicine.
Učesnici u ovoj studiji uključivali su veterane posle 11. septembra koji su učestvovali u longitudinalnoj studiji u VA Bostonskom translacionom istraživačkom centru za traumatske povrede mozga i stresne poremećaje (TRACTS) koja meri mozak, kognitivno, fizičko i psihičko zdravlje. Kao deo ove studije, veterani su završili funkcionalno MRI skeniranje u „mirovanju“, koje meri intrinzičnu komunikaciju između regiona mozga i mreža. Iz ovog skupa podataka identifikovali su grupu veterana koji su prijavili pokušaj samoubistva u jednoj do dve godine praćenja, ali koji nisu prijavili pokušaj samoubistva ni u jednoj od svojih prethodnih procena.
Zatim su identifikovali drugu grupu koja je imala ekvivalentne simptome depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), ali nije prijavila pokušaj samoubistva. Ova grupa za poređenje omogućila je istraživačima da izoluju povezanost mozga povezana sa pokušajima samoubistva, a ne druge faktore kao što su PTSP i depresija. Zatim su ispitali povezanost mozga u grupi koja je pokušala samoubistvo pre i posle pokušaja samoubistva i uporedila ih sa odgovarajućom kontrolnom grupom.
Ovo poređenje je otkrilo da je moždana povezanost između kognitivne kontrole i samoreferentnih mreža za obradu bila neregulisana u grupi koja je pokušala samoubistvo. Kritično je da je ovaj potpis moždanog povezivanja rizika od samoubistva bio prisutan i pre i posle pokušaja, što sugeriše da ovaj moždani marker može biti novi faktor rizika specifičan za samoubistvo.
Jedan od izazova u proceni rizika od samoubistva je to što se ona prvenstveno oslanja na metod samoprijavljivanja. „Kao rezultat toga, intervencije za smanjenje rizika od samoubistva su ograničene na ljude koji se osećaju dovoljno udobno da otkriju (samoprijavljuju) suicidalne misli i ponašanja. Identifikovanje mera koje ne zahtevaju samootkrivanje samoubilačkih misli i ponašanja može nam pomoći da identifikujemo ljude koji se zanemaruju, a mogu takođe pomoći u razvoju novih tretmana koji ciljaju na moždane mehanizme koji su u osnovi suicidalnih misli i ponašanja“, rekao je Džeger-Rikels.
Studija je takođe pokazala da se povezanost desne amigdale, regiona mozga važnog za učenje straha i traume, razlikovala između grupe koja je pokušala samoubistvo i odgovarajuće kontrolne grupe, ali tek nakon prijavljivanja pokušaja samoubistva. „Ovo sugeriše da postoje promene na mozgu koje se dešavaju nakon pokušaja samoubistva, a koje mogu biti povezane sa stresorima koji okružuju pokušaj samoubistva ili zbog traume samog pokušaja samoubistva. To bi ukazivalo da sami pokušaji samoubistva utiču na mozak, što bi moglo povećati budući rizik od samoubistva“, dodala je ona.
Ovi nalazi se pojavljuju na internetu u časopisu Journal of Affective Disorders.
