Naučnici su identifikovali područje unutar frontalnog korteksa mozga koje može koordinirati odgovor životinje na potencijalno traumatične situacije. Razumevanje gde i kako nervni krugovi koji uključuju frontalni korteks regulišu takve funkcije i kako takvi krugovi mogu da kvare, može pružiti uvid u njihovu ulogu u psihijatrijskim poremećajima povezanim sa traumom i stresom kod ljudi. Studija koju su predvodili naučnici Nacionalnog instituta za zloupotrebu alkohola i alkoholizma (NIAAA), deo Nacionalnog instituta za zdravlje, objavljena je u časopisu Priroda.
„Doživljaj traumatskih događaja je često u korenu psihijatrijskih stanja povezanih sa traumom i stresom, uključujući poremećaj upotrebe alkohola (AUD)“, rekao je stariji autor studije, dr Andrev Holmes, viši istraživač u NIAAA Laboratoriji za ponašanje. i genomske neuronauke. „Pored toga, svedočenje drugih koji doživljavaju traumatske događaje takođe može doprineti ovim poremećajima.“
U životinjskim modelima stresa i traume, učenje o potencijalnim izvorima pretnje posmatranjem kako se drugi nose sa opasnošću može biti efikasan način da se izbegne šteta. Razumevanje razlika u tome kako mozak obrađuje direktno iskustvo pretnje u poređenju sa posmatranjem tuđeg odgovora na pretnju može baciti svetlo na faktore koji predisponiraju ljude na psihijatrijske poremećaje povezane sa traumom i stresom.
Naučnici su ispitivali moždanu aktivnost kod miševa koji su bili podvrgnuti opservacionom učenju straha, procesu kroz koji životinje uče o izvorima opasnosti i minimiziraju sopstveni rizik posmatrajući kako drugi reaguju na pretnje. Istraživači su se fokusirali na dorsomedijalni prefrontalni korteks (dmPFC), oblast mozga za koju se zna da igra ključnu ulogu u obradi društvenih informacija i tumačenju pretnji kod miševa, ljudi i drugih životinja.
Istraživači su merili aktivnost neuronskih puteva koji vode do i dalje od dmPFC kod miševa koji su gledali kako drugi miševi uče da povezuju zvučni signal sa blagim šokom stopala. Životinje koje prime ovo uparivanje znak-šok obično nauče da se „zamrznu“ ili postanu nepomične kada čuju zvučni znak.
Naučnici su zatim miševima posmatračima predstavili uparivanje zvučnih signala i stopala i izmerili aktivnost u istim dmPFC neuralnim putevima. Otkrili su da kada su se miševi posmatrači suočili sa „pretnjom“ zvučnog signala, pokazali su koordinisano regrutovanje i kalibraciju puteva koji ili mobilišu ili potiskuju reakciju zamrzavanja.
„Ostaje nejasno da li postoje moždani mehanizmi koji razlikuju prisustvo odgovora drugog na pretnju od direktnog doživljavanja te pretnje“, kaže dr Holms. „Međutim, naša studija je otkrila da su dmPFC putevi potrebni da miševi saznaju o pretnjama kroz posmatranje, i da se obrasci aktivnosti koje pokazuju dmPFC neuroni tokom iskustva posmatrane pretnje razlikuju od obrazaca koji se pokazuju tokom iskustva direktne pretnje.“
Istraživači sumnjaju da kritična funkcija dmPFC-a kod miševa posmatrača može biti balansiranje potrebe da se minimizira šteta (tj. smrzavanje) sa potrebom da se ispune druge suštinske funkcije preživljavanja (npr. procena rizika ili uteha drugih). Oni takođe kažu da nalazi sugerišu da neprilagođeni odgovori na društveno naučene pretnje mogu delom nastati zbog deficita u dmPFC putevima i mogu ukazivati na potencijalnu ulogu deficita dmPFC u psihijatrijskim poremećajima povezanim sa traumom i stresom kod ljudi.
„Ova studija naglašava važnost osnovnih neurobihejvioralnih istraživanja u definisanju neurokola koji doprinose elementima posttraumatskog stresa, ključnog pokretača psihijatrijskih poremećaja i poremećaja upotrebe alkohola posebno“, rekao je direktor NIAAA dr Džordž F. Koob. „Identifikovanjem obrazaca moždane aktivnosti koji podupiru kako životinje uče o pretnjama od drugih, ovi nalazi bi na kraju mogli da informišu o pristupima prevenciji i lečenju AUD-a i drugih poremećaja povezanih sa stresom/traumom.“
