Društveni mediji bi se mogli pokazati kao prepreka postkonfliktnom pomirenju koliko i način da se pomogne zajednicama da napreduju, tvrdi novo istraživanje.
Studija je otkrila da postoje jasne razlike između načina na koji ljudi razgovaraju o nasleđu rata u situacijama licem u lice u poređenju sa tim interakcijama na platformama kao što su Facebook i X.
Strah od stereotipa i suđenja od strane stranih državljana ili zabrinutost da ih sunarodnici vide kao ‘lošeg ambasadora’, može dovesti do toga da ljudi postanu odbrambeni i zatvoreni u vezi sa pitanjima kao što su ratni zločini koje je počinila njihova etnička grupa.
Studija, koja je ispitivala stavove o jugoslovenskom ratu, a posebno o ubistvu 8.000 muškaraca i dečaka od strane vojske bosanskih Srba u Srebrenici, mogla bi da ima važne lekcije u vezi sa radom aktivista za ljudska prava koji koriste društvene mreže za podizanje svesti o genocida i drugih zločina.
„Priznavanje odgovornosti unutar grupe za ratne zločine često se smatra ključnim za napredovanje zajednica, kao i sprečavanje sličnih zločina u budućnosti“, kaže dr Sanja Vico, predavač komunikacija i digitalnih medija na Univerzitetu u Ekseteru i autor studija. „Zbog toga je važno razumeti šta podstiče, a šta koči to priznanje.
„Društveni mediji su jedan od načina na koji se aktivisti za ljudska prava bave poricanjem ratnih zločina i mobilišu podršku javnosti. Diskusije preko ovih platformi takođe mogu pomoći da se dođe do onih koji nisu nužno zainteresovani za politiku ili pitanja postkonflikta. Ali društveni mediji nisu neutralni prostori; vidljivost koju društveni mediji omogućavaju takođe može obeshrabriti ljude da učestvuju u diskusijama ili priznaju stvari koje se smatraju nacionalnim slabostima.“
Istražujući razlike između komunikacije licem u lice i društvenih medija, dr Vico je uporedio razgovore vođene lično i onlajn u odnosu na inicijativu #sedamhiljada. Ovo je pokrenuto na Tviteru 2015. kako bi se odala počast žrtvama genocida u Srebrenici i nastojalo da se mobiliše javni nastup na glavnom trgu u Beogradu.
Dr Vico je održao šest fokus grupa u gradu u Srbiji, sa učesnicima koji su bili podjednako muškarci i žene starosti 20-70 godina i različitog porekla i političkih pozicija. Takođe je pregledala oko 600 postova i poruka sa Fejsbuka i X-a, snimljenih u periodu od četiri meseca nakon pokretanja #sedamhiljade u aprilu 2015.
„Ono što se može primetiti u interakcijama na društvenim medijima je ili potpuno poricanje ili snažna potreba da se opravda nečija podrška inicijativi“, kaže dr Viko.
„U oba slučaja dolazi do zatvaranja debate, ostavljajući malo ili nimalo prostora za pregovore. Interakcije na društvenim mrežama, posebno na Tviteru, obilovale su ličnim napadima i netolerancijom. Nasuprot tome, učesnici fokus grupa su pokazali veći stepen samopouzdanja. kritike i samorefleksije u pogledu ponašanja Srbije u ratu i spremniji su da priznaju nepravde“.
Dr Vico, koji radi u Eketerovom Odeljenju za komunikacije, dramu i film, kaže da nekoliko faktora može uticati na ponašanje na mreži, uključujući ljude koji reaguju na negativnu pretnju da budu stereotipni i osećaj „kulturne intimnosti“. Ljudi bi često spominjali kako je stvoren binarni sistem od dobra i zla po etničkim linijama.
„Ova studija je pokazala da postoji duboka međusobna povezanost između pojedinaca i nacionalnih država, bez obzira na snagu nacionalnog identiteta pojedinca“, dodaje ona. „Pojedinci mogu nesvesno da dele sudbinu svoje zemlje kada osećaju da će na njih gledati u svetlu imidža njihove nacije. Kao rezultat toga, mogu se osećati primorani da brane tu nacionalnu sliku javno – na društvenim medijima – čak i ako intimno, mogu biti kritičan prema ponašanju svoje nacije“.
Nalazi su objavljeni u časopisu za intervenciju i izgradnju države
