Uzorkovanje otkriva da na morskom dnu leži neverovatna količina smeća. To je zato što mnogi ljudi i dalje bacaju razne stvari u toalet, verujući da će jednostavno nestati. Ali, naravno, to nije slučaj. I vlažne maramice i hemijske supstance negativno utiču na biologiju morskih životinja. To važi i za mnoge druge proizvode koji su označeni kao „prirodni“.
„Čak i ako je proizvod označen kao „prirodan“, to ne znači da se jednostavno rastvara kada se pusti u prirodno okruženje“, kaže Ida Beathe Overjordet iz SINTEF-a, viši naučni saradnik. „Takvi proizvodi i dalje imaju veoma dugo vreme raspadanja i ne bi trebalo da se ispuštaju u toalet, čak i ako su označeni kao biorazgradivi“, kaže ona.
Ova činjenica može zbuniti potrošače, koji ne shvataju da čak i takozvani prirodni proizvodi mogu imati veliki negativan uticaj na morsko okruženje ako se ispuste u toalet.
„Pregledao sam literaturu“, kaže Øverjordet. „Vreme raspadanja vlažnih maramica koje su brendirane kao ‘prirodni’ proizvodi može biti i do 200 godina, a čak je i duže za one koje sadrže plastiku“, kaže ona.
Ove informacije su sada postale deo kampanje podizanja svesti javnosti koja je nedavno pokrenuta na Svalbardu u vezi sa istraživačkim projektom pod nazivom CLIMAREST. Kampanja nastoji da i stanovnike i posetioce učini svesnim šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da puštaju u toalet.
„Ovo smeće guši okolinu morskog dna oko tačaka izlivanja jer ometa biološke procese koji se odvijaju u sedimentima.
Ne postoji jednostavan način da se izmeri koliko se smeća baca u naše toalete. Međutim, u Longjeru na Svalbardu, koji ima 2.500 stanovnika, lokalna vlast trenutno meri količinu sakupljenog smeća pomoću rešetki postavljenih preko mesta izliva. Rezultati pokazuju da svake nedelje kroz gradsku kanalizaciju prođe čak 80 kilograma smeća. Možemo samo da zamislimo kako se ova cifra prevodi u najveće svetske gradove.
Evo liste pet najboljih smeća koje bacamo u toalet:
Øverjordet objašnjava da smeće koje se ispušta u more formira tepih na morskom dnu i ometa sedimentne naslage i životinje koje od njih zavise.
„Ovo smeće guši okolinu morskog dna oko mesta izlivanja jer ometa biološke procese koji se odvijaju u sedimentima“, kaže ona.
„Štaviše, morske životinje mogu jesti degradirane smeće sa tepiha, što ih na kraju čini delom lanca ishrane ljudi“, kaže Overjordet.
Ideja „izvan vidokruga, van pameti“ se ne primenjuje — ni za vaš toalet, ni za moj. Jer čak i ako volimo da mislimo da naša postrojenja za otpadne vode zahvataju sve što ispramo pre nego što voda ispusti u more, to jednostavno nije slučaj.
Veliki deo naših postrojenja za otpadne vode, uključujući i one u Norveškoj, a posebno duž obale, su primitivni objekti koji zahvataju samo mali deo smeća koje treba sprečiti da uđe u morsko okruženje.
„Danas 10% norveških sistema za otpadne vode radi bez nekog oblika prečišćavanja vode“, kaže Hane Kvitsand, koja je menadžer istraživanja u SINTEF-u. „To znači da se otpadna voda netretirana ispušta u morsko okruženje“, kaže ona.
Iako postoje strogi zahtevi za ispuštanje u slatkovodna tela, propisi koji regulišu ispuštanje otpadnih voda u more su mnogo manje strogi.
„To je delimično zato što mi kao ljudi primećujemo uticaje zagađenja slatke vode mnogo ranije nego u moru gde su oni mnogo manje vidljivi“, kaže Kvitsand.
Nije samo materijalno smeće ono što ometa morske ekosisteme. Ljudski lekovi i lekovi takođe imaju negativan uticaj. Oni prolaze kroz naša tela pre nego što završe u urinu i izmetu. Postrojenja za otpadne vode nisu u stanju da filtriraju takve supstance.
„Ove supstance imaju iste efekte na prirodno okruženje kao i na ljude“, kaže Overjordet. „Lekovi kao što je paracetamol mogu uticati na muške polne hormone u mnogim organizmima i mogu ometati reproduktivnu sposobnost i budući opstanak raznih životinja“, kaže ona.
„Ali i dalje moramo da uzimamo lekove, i još uvek moramo da idemo u toalet“, kaže Overjordet. „Ključ je da budemo svesni svog ponašanja i da uradimo pravu stvar gde i kada možemo. Jedna od ideja je da uvek imamo kantu za smeće u kupatilu. Ovo će pomoći da se ukloni iskušenje da stvari bacimo u toalet“, ona kaže.
I Kvitsand i Øverjordet objašnjavaju da su efikasne tehnologije za prečišćavanje otpadnih voda već razvijene, ali, kao i uvek, implementacija zaostaje zbog komercijalnih interesa.
„Vremenom će biti postavljeni uslovi za sprovođenje modernizacije postrojenja za otpadne vode“, kaže Kvitsand. „Međutim, najefikasniji pristup sada je rešavanje problema u njegovim korenima – preuzeti odgovornost i baciti svoje smeće u kantu, a ne u toalet“, kaže ona.
