Naučnici su na Novom Zelandu pronašli retku vrstu pauka u kojoj žive tri različite vrste mužjaka. Nedavna otkrića o vrsti prisiljavaju na preispitivanje sistema parenja životinja i evoluciju reproduktivnih strategija.
Prvo, kratak osvrt unazad. Od 2020. znamo da iako muški žetve (Forsteropsalis pureora) – ili tati dugonogi, kako ih možda bolje poznajete – izgledaju isto i imaju slične gene, izgleda da postoje tri različita tipa.
Na vrhu hijerarhije sedi veliki alfa mužjak, koji ima kratke, ali snažne čeljusti nalik kleštima koje koristi da privuče konkurenciju kada se bori za teritoriju ili parove.
Sledi beta mužjak, koji ima duža i tanja klešta. A na poslednjem mestu je gama mužjak, koji je sedam puta manji od druga dva.
Ne samo da gama mužjaci izgledaju drugačije od ostalih, već se i ponašaju drugačije.
Umesto da se bore za ženke kao što su njihove veće vršnjakinje, istraživači su otkrili da su ovi manji mužjaci bez oružja gotovo odustali od borbe.
Njihova taktika preživljavanja uključuje šunjanje i traženje nebranjenih ženki sa kojima bi se razmnožavale.
Redak red kljucanja poznat je kao trimorfizam, a istraživači su ga prvi put otkrili među životinjama tek 2009. godine.
Sada, istraživači sa Univerziteta u Oklandu – od kojih su mnogi sproveli studiju 2020. – misle da su shvatili zašto se trimorfizam razvija posebno među žetvama.
Prema novoj studiji, ako žetelac izgubi nogu u mladosti, dobrovoljno „ispusti“ ud kako bi izbegao gladnog predatora, žetelac ne može ponovo da izraste izgubljeni ud i postoji 45 puta veća verovatnoća da će odrasti manji i slabiji. nego njegovi vršnjaci.
„Možda je to zato što ne mogu da dobiju dovoljno hrane za svoj razvoj jer je njihov lov otežan“, smatra evolucioni ekolog Erin Pauel.
„Ili možda nema smisla ulagati u velika borbena oružja kada su već u nepovoljnom položaju kada je u pitanju borba. Dakle, resursi pauka mogu se uložiti u druge stvari, kao što su veličina testisa, broj spermatozoida ili aerobna ravnoteža, osigurati da maksimalno iskoriste mogućnosti parenja koje dobiju.“
Poslednja mogućnost je posebno intrigantna jer sugeriše da žeteoci mogu trajno da ‘odlože oružje’ i usvoje novi stil života koji se ne oslanja na konkurenciju. Čak i kada mužjaci imaju manje nogu na kojima mogu da stoje, oni i dalje mogu pronaći načine da se razmnožavaju.
Ako je to slučaj, onda teorija seksualne selekcije Čarlsa Darvina, koja stavlja veliki naglasak na seksualne ukrase i oružje, možda neće biti potpuno sveobuhvatna; mogli bi postojati i drugi načini da ulovite partnera u prirodi.
U stvari, ispostavilo se da su iste muške balege koje je Darvin nekada koristio da podrži svoju teoriju seksualne selekcije pre više od jednog veka, takođe trimorfne. To znači da svi mužjaci balege ne poseduju velike mandibule za borbu protiv drugih mužjaka ili udvaranje ženki.
Dok trimorfizam može biti rezultat različite genetike, stvarajući različite muške uloge u društvu, u slučaju balegarika i žetveca, izgleda da fenomen ima manje veze sa načinom na koji se životinje rađaju, a više sa načinom na koji odrastaju.
Čini se da ono što se dešava u njihovoj mladosti određuje kako će se seksualno razvijati.
Biće potrebna dalja istraživanja kako bi se istražilo šta izdvaja alfa i beta muškarce.
„Sa svojim smešnim visokim oružjem i ekstremnim varijacijama veličine muškaraca, novozelandski žeteoci su šarmantni i zbunjujući“, kaže Pauel.
„I dalje imamo mnogo toga da naučimo o njihovoj fascinantnoj biologiji, a oni imaju mnogo toga da nas nauče o evoluciji sistema parenja u životinjskim taksonima.“