Invazivni mravi su ekonomski skupi i ekološki razorni, a većina naših pokušaja iskorenjivanja je propala. Sada su istraživači sa Univerziteta u Buenos Ajresu i Univerziteta u Regensburgu otkrili da ovi mravi mogu da izbegnu ekološki najefikasniji i najefikasniji metod kontrole koji imamo – toksične mamce – tako što će ih brzo napustiti pre nego što mravi budu ubijeni.
Rad je objavljen u časopisu Communications Biology.
Troškovi invazivnih mrava su zapanjujući: nedavna studija procenjuje ih na 52 milijarde američkih dolara. Međutim, ekološki troškovi invazije mrava su možda i gori. Invazivni mravi teraju domaće mrave, destabilizujući ekosisteme i preteći kičmenjacima kao što su morske ptice izumiranjem. Mnoge zemlje su potrošile milione na napore kontrole, ali dve trećine pokušaja iskorenjivanja je propalo. Niko zapravo ne zna zašto.
„Godinama se borim protiv infestacije mrava“, rekla je dr Roksana Josens, koja je vodila studiju. „Postavio bih otrovne mamce da ubijem mrave, i oni su nestali — ali samo tamo gde su mamci bili. Mravi sa druge strane zida od mamca su još uvek bili veoma živi. Pa sam se pitao: da li zaista ubijam njih, ili nas mravi nadmudrivaju?“
Da bi ovo testirali, istraživači su dozvolili argentinskim mravima da se hrane iz dva odvojena izvora hrane. Dolazilo je sve više i više mrava, dok se stotine mrava nisu nahranile. Zatim je jedan od izvora hrane zamenjen za identičan koji sadrži toksin insekata, koji mravi ipak veoma rado jedu. U roku od nekoliko sati, broj mrava na otrovnoj hrani počeo je da opada, dok u roku od šest sati nije ostalo samo 20%. Međutim, broj mrava na nezatrovanoj hrani ostao je visok.
„Malo je verovatno da je ovaj pad u hranjenju mrava bio zato što su umirali“, kaže Danijel Zanola, koji je vodio eksperiment. „U laboratoriji smo pustili mravima da piju ovu toksičnu hranu i pažljivo smo ih posmatrali – vrlo malo je umrlo u roku od šest sati.
Mravi se takođe nisu punili – inače bi netoksični izvor hrane takođe gubio mrave. Dalja istraživanja su pokazala da mravi ne odbacuju toksičnu hranu zbog njenog ukusa. Mravi su nekako identifikovali hranu kao otrovnu i selektivno je napuštali, izbegavajući tako štetne efekte.
„Ovo je velika stvar“, kaže dr Tomer Czaczkes, koji je takođe radio na studiji. „Prvo, ovo bi moglo objasniti zašto ne uspevamo da držimo ove invazivne mrave pod kontrolom.“ Ali stvari mogu biti gore od toga. „Ovo smanjenje od 80% koje vidimo—to je veoma slično velikom broju smanjenja prijavljenih za ‘uspešne’ napore kontrole. Ali da li su ovi prošli pokušaji kontrole zaista ubijali mrave, ili su im se izbegavali? Jednostavno ne znamo. Pretpostavljam da je to bila mešavina oba.“
„Nedavno je nekoliko istraživača otkrilo da mravi imaju pametne načine da se brane od prirodnih neprijatelja i patogena“, kaže Roksana. „Izgleda da bi mogli da koriste svoj ‘socijalni imunitet’ da bi se odbranili i od naših mamaca.“
Tim sada naporno radi na tome da tačno utvrdi kako mravi otkrivaju i koordiniraju svoju odbranu. Možda ćemo uskoro znati kako da ih pobedimo.
