Test koji pokazuje koliko smo dobri ili loši u percepciji ritma jezika može predvideti sposobnost usvajanja jezika. Rezultati testa nam takođe mogu pomoći da razumemo individualne razlike u biologiji mozga.
Mozak je složen i zamršen mehanizam, a način na koji naš mozak obrađuje jezik takođe nam može reći nešto o drugim karakteristikama, prednostima ili izazovima koje imamo.
Govor počinjemo da čujemo kada smo u materici, a prvo što fetus opaža je ritam jezika. Analiza sposobnosti ljudi da se uklope u ritam jezika i šta to podrazumeva nedavno je objavljena u časopisu Psihologija komunikacija.
Profesorka Mila Vulčanova provela je ceo svoj život proučavajući razumevanje jezika, razvoj jezika i način na koji mozak radi na jeziku. Skoro 20 godina vodi jezičku laboratoriju na NTNU. Ovde su istraživači došli do važnih otkrića i često osporavali utvrđene teorije.
Guro S. Sjuls, Ph.D. kandidat u Vulčanovoj laboratoriji, bio je prvi autor novog članka, koji se vezuje za sinhronizaciju sa ritmom u jeziku.
Suština istraživanja je implementacija i analiza testa Speech-to-Speech Sinchronization (SSS). Ovo je naizgled jednostavan metod koji se koristi za merenje sposobnosti ljudi da sinhronizuju svoj govor ili jezik sa spoljnim govornim signalom.
Test uključuje učesnike da čuju slogove i moraju neprekidno da reprodukuju ritam slogova. Slogovi koje učesnici čuju sviraju se na frekvenciji od 4,5 herca, što je prosečna silabičnost u svim jezicima; to u osnovi znači da ima mesta za 4–5 slogova u sekundi u jednom nizu.
„Neki ljudi odmah pronađu ritam i veoma su dobri u održavanju vremena, dok su drugi više neodlučni. To nam omogućava da ih podelimo u dve grupe“, rekao je Sjuls.
Ljudi u dve grupe su definisani kao visoki sinhronizatori, koji su dobri u sinhronizaciji sa ritmom govora koji čuju, i kao niski sinhronizatori, koji nisu tako dobri u sinhronizaciji sa ritmom govora.
SSS test podrazumeva da učesnici sinhronizuju svoj govor u odnosu na unapred snimljeni govor.
„Zanimljivo je da smo otkrili da ova sposobnost nije ravnomerno raspoređena u norveškoj populaciji. Neki pojedinci prirodno sinhronizuju svoj govor sa spoljnim signalom, dok drugi ne. Prethodna istraživanja su pokazala da ova razlika ostaje konzistentna tokom vremena, što ukazuje da sposobnost da sinhronizacija je stabilna karakteristika“, rekao je Sjuls.
Ove dve grupe imaju značajne razlike u strukturi i funkciji mozga.
Visoki sinhronizatori imaju jaču vezu između dela mozga koji percipira jezik i dela koji proizvodi jezik“, rekla je Vulčanova.
Dve grupe takođe različito rade na različitim zadacima. Visoki sinhronizatori uče zvuk novih reči znatno bolje od niskih sinhronizatora. Što je još važnije, kod visokih sinhronizatora postoje jake veze između sposobnosti sinhronizacije, sinhronizacije signala između mozga i jezika i veza između jezičkih mreža.
Jezički most u mozgu
Lučni fascikulus je deo mozga koji je važan za jezik. Sadrži i duga i kratka vlakna koja povezuju frontalni, parijetalni i temporalni režanj. Deluje kao neka vrsta mosta između zadnjeg (temporalnog) i frontalnog područja mozga. Sposobnost učenja novih reči zavisi od efikasne i brze komunikacije između temporalnih i frontalnih oblasti.
Lučni fascikulus igra važnu ulogu u sposobnosti mozga da obrađuje i uči jezik. Lučni fascikulus ima zakrivljen oblik i obično je veći u levoj hemisferi nego u desnoj.
Prethodna studija iz 2019. pokazala je da ljudi koji pripadaju grupi visokih sinhronizatora uglavnom imaju lučni fascikulus koji je jače lateralizovan na levu stranu (tj. veću strukturu u levoj hemisferi mozga).
Neke teorije o poreklu jezika (evoluciji) vide vezu između razvoja jače leve lateralizacije lučnog fascikulusa i razvoja sposobnosti proizvodnje i upotrebe jezika kod ljudi u poređenju sa našim bliskim rođacima primatima.
Test sinhronizacije govora u govor (SSS) je ranije korišćen za govornike engleskog, nemačkog, španskog i mandarina. Sjuls, Vulchanova i Assaneo su sada istražili da li se test može koristiti i za skandinavske jezike. Njihovi nalazi pokazuju da može. Norveški zvučnici se takođe mogu podeliti na visoke i niske sinhronizatore.
„U našoj studiji ponovili smo prethodne rezultate sa grupom govornika norveškog. To pokazuje da se SSS test može koristiti za jezike koji nisu već istraženi. Naša studija podržava da bi test mogao da odražava univerzalne jezičke osobine korisnika“, rekao je Sjuls.
Reči i slogovi koje su učesnici testa čuli sintetizovani su iz švedskog i engleskog.
„Takođe smo pokazali da se različite sposobnosti sinhronizacije primenjuju i na izvorne govornike norveškog i da ova veština ne zavisi od vrste jezičkih stimulansa koji se koriste za testiranje. Drugim rečima, ova sposobnost verovatno ne zavisi od jezičkog iskustva“, rekla je Vulčanova. .
„Sposobnost sinhronizacije može biti urođena, a takođe se može spekulisati da li je ta sposobnost povezana sa usvajanjem jezika i koliko su pojedinci opremljeni da nauče jezik“, rekla je ona.
Istraživači zaključuju da test ima potencijal da bude pouzdan alat za buduća istraživanja. Nalazi pružaju mogućnosti za dalja istraživanja koja istražuju mogućnosti sinhronizacije u širem spektru jezika i lingvističkih karakteristika.
Rezultati su obećavajući u pogledu razumevanja individualnih razlika u biologiji mozga koje podržavaju veze između slušnih i motoričkih funkcija. Ove veze igraju ključnu ulogu u jeziku jer čine mostove između zvukova koje opažamo i planova za angažovanje jezičkih organa (pluća, glasne žice, usta, jezik).
„Naš sledeći korak je da saznamo da li je sposobnost sinhronizacije urođena ili ne i da li postoje neki faktori koji utiču na to“, rekao je Sjuls.
„Možemo da dobijemo jasnije odgovore o tome da li je ta sposobnost urođena proučavanjem novorođenčadi, na primer. U tekućem velikom projektu EU, takođe gledamo da li se aktivnost sinhronizacije u mozgu može povezati sa i predvideti jezičke veštine u norveškom predškolskom deca“, rekla je Vulčanova.
